Koliko to nama apsurdno zvučalo, ova kontradikcija prisutna je u narodu i često smo joj svjedoci na sahranama, dženazama, četr'esnicama, te uopšte neposredno nakon što neko od komšija ili dalje rodbine crkne, tj. krepa.
Ranka - umre Jovo. A, nek mu je laka crna zemlja, i naživio se siroma'.
Stana - eh, rano moja. A, lijepa smrt, nije se namučio, samo zasp'o.
Dušanka - Stanooo, ajte, bolan, izgoriše kolači. Treba goste uslužit'. Red je da ga ljudski ožalimo, kad je i on nas ispoštov'o i onako lijepo umro. Šta da mi je u postelju pao, pa da s njim deveram godinu dana. I mene bi u grob otjer'o !
