Uz Galenikinu prvu pomoć, rezervnu gumu i dizalicu, obavezan pribor u zastavinom vozilu 90-ih. U stvari, prvu pomoć i rezervnu gumu nisi morao da imaš, pandura podmiriš sa tričavih 500 milijardi, i teraj. Ali dizalicu i litar i po goriva svakako.
Dizalicom rešavaš učestale konflikte u saobraćaju, a sa flašom od litar i po... Eh, sa flašom od litar i po goriva ti si siguran kao beba u majčinoj utrobi, pun samopouzdanja makar krenuo na Kilimandžaro. Znaš sve kote, izohipse, brežuljke i uvale, koristiš čak i nagib asfalta za slivanje kišnice. Auto, u principu, radi neki deseti deo rute, sve ostalo je ler i gurka.
Sa litar i po guziš po ciči zimi u skrovitoj šumi sa uključenim grejanjem, čitavih 10 minuta, lajka bos. Realno, ni ne treba ti više.
Sa litar i po zapališ celo selo, što da ti javi nije htelo... Ali to je već neka druga priča.
- Brate, 'oćemo na derbi?
- Odakle nam kinta za bus? Misliš da stopiramo?
- Ma ne bre, idemo mojim jugićem.
- Aha, a odakle nam za čorbu?
- Pa, skupićemo za 5 litara, jebiga.
- Brate, sa 5 litara nemamo ni do Mladenovca, a tek za povratak?
- Ne brini ništa, provalio sam da ćale u gepeku čuva litar i po. Da ti ne pričam da znam svaki ler, idemo preko Ralje.
- To mi kaži, brate, idemoooo. Pune tribine ludih navijača...
