Litica života je isto što i životna raskrsnica, s tim da ovde imaš samo napred i nazad. Il' skačeš, il' se vraćaš da te rastrgnu. Uglavnom, neće biti kako ti 'oćeš.
- "Nazad neću, napred ne smem. Šta da radim? Ma skačem. Bole me kara za sve. Idem. Uuuu jebote! Al' je visoko ovo, bokte."
Zakoračujem. Poleće mi prvo leva noga, zatim ona druga. Osećam se ko na rolerkosteru. Odjednom kočnica. Tap! U mestu. Besan pogled na gore. Kad ono, ima šta da vidim. Uvatio me neki kinez. Steg'o me, ne pušta. Cirkulaciju mi u rukuma presek'o. A ja onako, k'o idiot, vozim bicikl u prazno. Vičem, pretim, a ništa on. Ne reaguje. Posle pola sata moljakanja, šatro odustajem, i kinez mi pušta jednu ruku. U sekundi mi se oporavlja ruka a ja, šta ću, udri kineza što mi ne da da se upokojim. Pljušte šamari, šake, samo udri. Po glavi, rukama, gde god dovatim. A on ništa. Ne reaguje.
- "Puštaj, pizda ti materina! M'rš u Japan, šabane jedan kineski! Ako ti dođem gore ima da me moliš da skočim! Ček samo da oslobodim drugu ruku. Ma salomiću te! Šta si naš'o koji kurac baš na ovu liticu da dođeš, da me spašavaš. Joooj, ma bićeš crn kad ja završim sa tobom!"
Iz sve snage puknem kineza, kome sam već odavno načeo lobanju. I iskliznuh mu iz ruku. Padam. Letim. Nirvana. Um čist i prozračan, prazan. A sve belo oko mene. Ko zna đe sam. Otvaram oči, kad ono, živ sam. Sjeb'o nogu i malo se izgrebao, al' ništa mi. Živ.
- "Koji ću ja kurac živ ovde? Em što nisam umro, em me sad i sve živo boli. 'Bem ti sve!"
Opet vidim kineza onoga. I on, mučenik, sav krvav. Nekako mi bilo žao što ga nagrdih onako. Dolazi, pomaže mi da ustanem. Vodi me do bolnice. Ćutim ja, ćuti on. I tako ćutimo dobrih sat vremena. Došli mi tamo, središe nas doktori, i poslaše nas kući. Samo što ja kuće nemam. Izašli mi napolje, kad kinez uvati da me pipa i opipava. I iz nekog džepa mi ispadoše njegova dokumenta (valjda sam ih pokupio kad sam mažnjav'o one satove i marame). Pokupi ih on, izdeveta me ko majmuna i ode.
- "Pa što mi nisi rek'o da ti to treba, rođače, pa izginem ko čojek na miru! A ne ove stresove da proživljavam!"
Ni dan-danas mi nije jasno zašto mi je spasao život. Il' što me je odveo u bolnicu. I tek posle prebio. Jebajga, čudni su putevi Gospodnji.
