Ljudi koji spavaju pod upaljenim svijetlom

Највећи бојажљивци и празновјерници свога доба. Колерични типови који не смију заспати у мраку јер тада не би видјели ко их је киднаповао затим линчовао и вршио разна сецирања над њима. Вјерују у разне бајалице, све врсте мађијања и посједују неколико томова бабских прича. Цимају се на сваки шум и неартикулисани звук и то пројектују у неку натприродну појаву. Из свега тога произилази њихов неоправдани страх и опсесија коју могу пренијети на потомке и тако застрашити цијелу лозу.

Превентиве ради кључ у брави окрећу док иста не почне пружати отпор, затворе све прозоре и крену ка просторији намијењеној за спавање. Утакну по неколико ноћних свијетала, легну до зида и добро се замотају у јоргане и поњаве. Притом, пазе да не прођу испод неких мердевина, сломе огледало или евентуално оставе отворене маказе.
Под душеком држе нож, бијели лук и црвен конац јер ће их то, према предању, заштитити од свих напада.
Једна чарапа им је увијек преврнута изнутра ка споља, што спријечава урицање и одбија све чини бачене од стране мађијанта. На помен неког немилог догађаја обавезно се вуку за уво док устима производе звук сличан пољупцу а све то пропрате ускликом:"Пу, пу, далеко било!"

Страх од спавања у мраку рефлектују и код улажења у тамне просторије. Када су будни, силе нема да они смију ући у мрачну просторију или ходати улицом у сред временског периода који долази послије дневног свијетла. Ваљда се боје да их не нападне неки ружни припадник семитско-хамитског народа са изопаченим умом и у том нападу их усмрти а њихово безживотно тијело оставити лешинарима да га вину у небеса. Ко ће га знати?

О свом, без сумње, непотребном страху и свему што га изазива нерадо причају. Довољна су мука сами себи, још им само треба да и друге замарају о томе. А када се покрене прича на ту тему њима се јављају флешеви гдје су актери разне караконџуле и авети што их тјера да се згуче и на кратко повуку у себе. Улазе у зачарани круг из ког се тешко излази.

Само нек им је бог у помоћи!