Nekada davno, neki osobito mudar ili preterano besposlen lik bubnuo je kako je čovek u osnovi društvena životinja. E sad, kao što je slučaj s većinom mudrih misli, u pitanju nije bilo ništa novo. Međutim, oni oko njega oduševili su se elegancijom te izjave u toj meri da je koncept preživeo do dana današnjeg u teorijama priučenih psihologa, trećerazrednih spisatelja i kafanskih filozofa.
Interesantno je da je svima njima zajedničko izostavljanje ključnog dela - "u osnovi". A to znači 'ne uvek', možda čak ne ni svaki dan... a možda ni svaki mesec. Jer ljudska je blizina kao lek, valja, al samo u pažljivo odmerenim količinama.
- Gad demit, koga to moje oči vide! Jesli li ti to, Majk, kojote stari?
- Nego šta sam, Džejk, tvoru jedan olinjali. Sedi da popijemo po viski.
- Može, može, nikad odbio. Pa čim se baviš, stotinu mu dabrova? Kako posao?
- A eto, malo je opasno ovih dana kako su Sijuksi na ratnoj nozi, al opet ne mogu da se požalim, samo za jedan put koji napravim od Karson-sitija do Dentona zaradim koilko za čitavu godinu skupljanja vaški po kakvom rudarskom gradiću.
- Pazi skalp stari moj, nije naivno, a iskreno bilo bi mi krivo da ukrasi nekom crvendaću ratnički pojas, dobar si čovek iako si trgovac.
- Reci to onom Čirokiju što mu jutros uvalih obataljenu vinčesterku i dve kutije kuršumi za dvesta dabrovih kožica.
- Hohoho, odro si ga ko risa, al dobro, ko mu je kriv što je indijanac.
- To što kažeš, al opet bi mi ga malo žao pa sam mu poklonio i češalj da sredi to malo kose što je ostavio na glavi i neke đinđuve za ženu.
- Eto, reko ti ja da si duševan.
- To sve gore neko gleda, stari moj. Nego, sviđa mi se ovaj tvoj gradić ovde, deluje baš mirno i pristojno.
- Da znaš, otkad me prekomandovaše ovde preporodih se. Ovo ti je ranije bila mala stanica za trgovinu krznom a i sad pretežno svraćaju traperi iz okolnih brda i pristojniji indijanci. Ma milina, kad se sretnu posle godinu-dve u planini zagrle se ko najrođeniji i plaču jedan drugom u bradurinu od sreće, onda se zavuku u salun pa tako zagrljeni piju, pevaju i pričaju lovačke priče do jutra.
- Idila božja kakvih mesta ima. Evo sad sam baš došao iz Tutanj-sitija... ma koji siti, to ti je jedan rudarski gradić gore kod trase union pacifika, rupčina najobičnija. Oni nesrećnici tamo čitav dan nabijeni u tunelima ko usoljene srdele, udišu ono što onaj ispred njega isprdi, ma oči bi jedan drugom iskopali kad izađu. A kad dođe platni dan - odma trk u kakvu buvaru s kockarima i raspusno ženskinje a jutro ih pola dočeka u šancu s čizmama uvis.
