On ne hoda - njegovo telo pulsira u ritmu prašnjavih, ali nadrealno živih gradskih noći. On ne pije - on se lišava stega popodnevne uglađenosti. Umesto zenica, u očima mu lebde ploče pionira elektro-hausa, obrćući se frekvencijom pouzdane nemačke cirkularne brusilice. On ne živi, već proživljava muzički spot, okružen mladom ženskadijom na halucogenima, hipnostisan prodornim laserima koji pucaju sa plafona kluba. On pliva kroz more ultraljubičaste prašine, halogenih natpisa i strobo-svetla. On je klaber. Ti želiš da budeš on, simbol postmoderne pozitivne ludnice, zaštitno lice nedosanjanog urbanluka. Al jedno zaboravljaš:
On je go kurac.
Lokalna lobanja ispodprosečnih ambicija, zarobljena u, tako tesnoj i konvencionalnoj, porodičnoj kući. Dnevna rutina? Juriti nezainteresovanu dečurliju i sličnu nesazrelu masu, prodati im priču iz prvog pasusa, uzeti ime i prezime i simboličnu kintu za rezervaciju. O, klaberu moj, da! Oplemenio si socijalnu srž jedne mlade duše, dao joj šansu da se poistoveti sa preterano našminkanom verzijom noćnog života, da ispuni dušu atmosferom repetitivne elektronske progresije i prijemčivošću digitalnih sintova. Dao si toj mladoj jedinki, uz krajnje nisku nadoknadu, šifru ka svetu gde je slave poput totema. Da li si, klaber-promoteru, ispunio obećanje? Bajato pivo, neatraktivna lokacija i nakaradna armija slepaca štancanih po istom kalupu? Batine od dvojice grmalja iz obezbeđenja, ponosnih vlasnika pasoša neke od zemalja bivše Jugoslavije? Nisu to očekivali? Nek pišu žalbu, samo ne znam kome.
A klaber-promoter zadovoljno broji parice, spreman da ih utroši na kvalitetnu “60% pamuk, 40% kamena vuna” majicu sa urbanim pastelnim printom, ubeđen da je trud isplaćen i da uzvišeniji i ispravniji akt od te kupovine ne postoji. Majica nije samo odevni predmet, ona je simbol selindžerovske borbe kroz nepreglednost gradske džungle, kamen temeljac za buduće prezentacije, i magnetni pol prema kome će orijentisati svoju primitivnu njuškicu.
Vrhunac jedne večeri našeg junaka? Zvezda u povoju, ranga Ivana Gavrilovića devedeset pete, pitala ga je koji je separe za njenu malenkost namenjen. "Svevišnji, uzmite me! Moj cilj je ispunjen na ovoj, sada tako beznačajnoj, planeti! Nisam li ja Aleksandar Makedonski koji promoterskim umećem pokorava mnoštvo domaćih objekata zatvorenog tipa? Nisu li slatki ti papirnati plodovi koji klijaju u džepovima maminih i tatinih sinova, takozvane hiljadarke? Ne nameće li se zaključak sam od sebe: ja sam neko zajebano mudo."
-Zdravo, zdravo, momci i devojke. Ne biste verovali koja ludara se sprema. Pršti božanstveni grom, ključa Atlantik, zemljina kora puca po šavovima i u vidu gejzira rađa karte za sredu veče u klubu “Jatagan”. Bolje vi je da ne propustite, a ako se svi ovdepristuni priklonite ovom nesvakidašnjem iventu, daću vam za džabe flašu banatskog rizlinga. I pistaće.
