Šank.
Kafana na autobuskoj, opušteno. Neuki kafanski trio energično ronda ruralnu anatemu smislu. A oko mene tišina. Neutralna. Suviše je malo…Sve. I ja, i vinjak i pljoska i pevaljka sa siluetom cepelina i dalje neprivlačna posle količine alkohola dovoljne da napije zemlju trećeg sveta, prašina preko prašine i konobar bez gornjih jedinica. Ma, porodica, nema šta. Kad se uželim porodične fotografije, bacim pogled na isteklu ličnu...I ni tog klinca ne pogledam u oči. Valjda...Valjda osećam da sam ga izneverio.
On je druga priča. Taj je mogao sve…I imao sve. Mali odmetnik pun hormona sa notom klinačke patetike. Seks, droge, i rokenrol. Plaže i gitare, pičke materine. Možda bi daleko stigao bez mene. Imao je nju. Jebi ga, nju, kao svaku drugu nju, samo njegovu…Imao je svako danas za sebe, maleni obešenjak. Nekad me tako povuku, on i ova buđava birtija, pa kažem da je, bez mene, mogao imati i sutra.
A onda, kolaps. Sabotaža nirvane.
U kurac sve…Eto sad…Boj se onog ko je sviko bez golema mreti jada, kako god…Hvatam lopatu i ašov i grablje i bager i budak i kramp. I idem. Idem da iskopavam grobove. Da iskopam jebenog Tutankamona! Da ih izvlačim iz tona pudera. Hm…zvučalo bi nekako autosarkastično da kažem da sam zaglibio, a?
Ja sam pogrebnik. Pravi, pravcati. Ma šta pogrebnik, jebeni arheolog.
Kažu da je svako dno i vrh za sledeće. Kontam da i to mora negde da zakuca.
Ćao, ja sam Petar. Vidim da sediš sama…
