Reči koje izgovaramo baš tada kad se uverimo u surovu istinu. Koji paradoks.
Brate ja ne verujem da si ti toliki debil!!
---
Ne verujem kakva je riba sad prošla!
---
Kako si me ispalio, ne verujem.
Čist apsurd.
Sinak: Batice, znači ne verujem da si upravo razbio sebi flašu o glavu!
Batica: Sinak, jebem te u oči, kako ne veruješ kad si video?
Izraz koji je nekad značio upravo to — da čovek zaista ne veruje u istinitost neke tvrdnje. Međutim, danas se sve više upotrebljava u značenju „ne mogu da verujem“ — u smislu izražavanja čuđenja, a ne stvarnog neverovanja. Ovo naročito važi za Beograd, jer se van njega, kojekude održalo izvorno značenje.
Susret starog i novog značenja:
— Ćuo sam da je Ćomi juče, nakon što smo zapalili, sam popio još gajbu.
— Ne verujem.
— Da, brate, reci koliko nije normalan.
— Ma, ne verujem.
— Brate, i ja sam se frapirao, svaka mu čast.
— Auh! Ok, mislim da to nije istina.
Antipod pojmu -verujem- ali kao i on zna da poveže ljude koji dožive istu spoznaju
Devojka iz čitaonice: *kašlje* Ne verujem da si upravo prdnuo!
Ja: *uzdah* Ne verujem ni ja...
