O civilizaciji

A lepo smo mogli da evoluiramo u čopore, horde koje bi divergirale po celom kopnu i održavali tipične ekološke interakcije. Zašto su nam trebala naselja, patetika - taj fiktivni moral iza koga krijemo iskonske težnje borbe za opstanak? Zašto smo se gomilali na jednom mestu, u velikim koncentracijama, kada smo bili lišeni i najbezazlenijih predatora koje smo potamanili? Zašto gradimo kuće, pravimo decenijske planove kada nam je prostor na Zemlji omogućavao da se iole adaptiramo i na najsurovije edafsko-klimatske uslove. Zašto smo morali da izmislimo zakone kojima je zaštićen jedan sloj nas, dok ostala većina gmiže po zatvorima ili je navučena na doživotnu robiju od zelenašenja? Zašto smo izmislili religije, nacije, kulture kada smo i bez tih izgovora mogli da vodimo borbe za teritorijom i resursima? Posle dinosaurusa, evolutivna eksplozija radijacije sisara mogla je da se bolje harmonizuje, pa da danas imamo planetu poput Pandore iz Avatara. Ali danas, posle 4,5 milijardi egzistencije odlomljenog komadića Sunca zvanog Zemlja, prosto je besmisleno na koji način egzistiramo na planeti samo zbog jednog besmislenog cilja - da uništimo sami sebe. Ovo nije novina, jer iskustva iz živog sveta ukazuju da prenamnožene populacije imau mehanizme koji se aktiviraju i krene samouništenje radi olakšavanja brojnosti iste. Mene buni samo jedno - da pored tolikog intelekta kojim se dičimo, mi se i dalje samouništavamo umesto da smislimo neku novu evoluciju koju će priroda udahnuti kroz nas. Mogu samo da zaključim da je čoveku dat intelekt baš i zbog toga - da njime izvrši samouništenje vrste kad dođe do prenamnoženosti iste.

Ipak je pod b, a pitanje greške, dobro ili zlo je veoma antropocentričan pristup.