Urlik napola nervoznog čoveka kada mu se bes dopuni do maksimuma i još preljeva .
Jutro
- zatrpana kola snegom, zaleđena stakla i brave, neraščišćena ulica...(mala pauza sa sranjima : put do posla je bio totalni rileks)....parkiranje na divljem (čitaj usranom i razrovanom parkingu jer radim u drugoj zoni) je svojevrsna avantura jer je nas troje pikiralo na jedino upražnjeno mesto. Tu mi se sreća osmehnula jer sam jedina imala zimske gume. Ono dvoje nestadoše u mećavi.
Kasnim, ali ni to nije strašno jer sam među prvih 50 koji su zakasnili svega 15-tak minuta.
Zagušljivo...otvaram prozor i lomim ručku !!!
O da l’ je moguće...aaaaaa!! Pa ja sada ne mogu da zatvorim prozor. Ni da ga nečim zaglavim jer tajfun bije frontalno na moju stranu....Prepodne
- ....nije baš tako strašno, ima leka : držim vrelu šolju čaja ledenim prstima i radim u jakni. Da stavim i kapu na glavu?!Nakon sat vremena me bole leđa jer se svi vetrovi sustiču oko moje slabine i grbine. Razmišljam o zimskim gaćama koje nisu uludo popularne međ’ starijima. Ma šta umišljam, pa ja imam 50 godina i vreme mi je!
Proveravam da l’ sam jedina nesrećnica koja će danas da radi pored otvorenog prozora?! Majstor kaže da ima još sličnih kvarova i doći će u toku prepodneva stići do mene...
Klima radi punom parom i kobajagi greje.
Očekujem da se do kraja radnog vremena podigne i laminat jer se stvorila barica od navejanog snega.
Konačno dolazi majstor.
