Nasmejano dete trči preko livade, juri leptira i preskače potočić, usput preplaši dva zeca i pticu dok ga u pozadini pozdravljaju ovce. Gleda u svetlo plavo nebo tražeći leptira dok ga obasjavaju savršeni sunčevi zraci. Neko ga doziva, brzo se vraća isto tako neverovatno realno nasmejanim roditeljima koji mu daju jabuku kako bi imalo energije za još trčkaranja na pikniku. U pozadini se čuje neki glas, pojavljuje se slogan na ekranu: “Za bolje sutra!” i skraćenica neke političke partije.
Reklame su završene i nastavljaju se vesti. Voditeljka saopštava kako se Vuk Jeremić zahvalio Angoli na podršci po pitanju Kosova, a na traci u donjem delu ekrana se ispisuje: Sutra počinje isplata dečijeg dodatka za septembar 2011. godine u iznosu od 2.205 dinara.
Hektari i ari oranica u nekom pičkovcu koji ti baba i deda obećavaju ostaviti kad umru. Pretpostavka je da će pičkovačka brda i doline tebi biti dovoljna kompenzacija za stan na Novom Beogradu koju su ostavili tvom starijem bratu i vikendicu na Avali koju je zgrnula tvoja sestra.
-Deset ari u venčanima, petnes' u maglovcu i dvajes' u Rogači.
Grobno mesto u Aleji zaslužnih građana
Ona koja je unapred prodata.
-Ћазиме, добро нам иде посао, срећом је Косово обећана земља.
-Да, обећана нама аљбанцима хехе... Фаља Кљинтонy, Аљах му дао срећу!
Ona dva kvadratna metra na najbližem groblju.
Srbija. Stalno nam nešto obećavaju a nikako da ispune.
Političari pretežno.
Obično je to neka livadetina ili njivetina koju mlada nosi kao miraz kada se udaje.
Što ružnija mlada, to veća obećana zemlja.
:negdje u planinama Crne Gore, pijani otac traži potencijalnog mladoženju:
starina: Vidji sokole, vidiš ono brdo lijevo?
Dejan: E, vidim.
S: A desno? Sve izmedju ta dva brda je tvoje. Obećavam ti. Samo mi uzmi onu malu. Ima dobru dušu!
Ljudi koji ne znaju, zašto je Srbija, zemlja koja obećava, neka dođu za vreme predizborne kampanje!
Ilovača koja proizilazi iz pretnje.
Ima da te ubijem k'o zeca.
Kada deda obeca unuku, obično najstarijem da će samo njemu ostaviti celokupno imanje.
Кренули Срби на пут у обећану земљу. Спаковали све што су могли у један џиновски стари једрењак који беху посебно изабрали за ту прилику. Његова једра су била поприлично похабана и на више места укрпљена, а крма беше напукла, скоро да је висила. Међутим то ништа није могло умањити путнички ентузијазам. Већ дуже време су Срби слушали најлепше приче о животу у Обећаној земљи које су до њих долазиле од разних трговаца и дипломатских представника који су пролазили кроз њихове крајеве. Почели су постепено да опонашају стил живота, онакав какав се наводно тамо живео. Променили су имена улица, и уместо по својим јунацима из старих ратова, назвали их по људима који су владали Обећаном земљом и њеним главним градовима. Почели су да саде дрвеће наопачке, јер су чули да се то тако ради у Обећаној земљи, а својој деци су пред спавање читали само бајке које су писали писци из Обећане земље, без обзира што су биле написане на страном језику и што ни њихова деца нису могли разумети ни реч. После неколико година Срби су схватили да се њихов живот није много променио и приближио ономе о чему су слушали од путника-намерника. Зато су донели чврсту одлуку да не чекају да Обећана земља дође до њих, већ да се укрцају на једрењак и да се сви тамо ђутуре преселе.
Вође су пре пута обећале народу добар ветар, који ће сигурно напунити једра чим брод буде изашао на пучину. На јарболу су поред своје истакли и нову плаву заставу са жутим звездама, што беше застава Обећане земље у коју су кренули. Током укрцавања неке владике хтедоше да окаде брод и одрже кратку молитву за мирно море, међутим вође су строго забраниле да се брод освешта. «Тамо куда ми путујемо неће нам више требати вера – рекоше. Тамо је човек слободан, сам је себи господар и не треба му више молитва за здравље и срећу. Видећете кад стигнемо тамо, како је све плодно и успешно. Тамо из једне семенке никне читава њива, овце су им велике као краве, а краве су велике као куће и дају потоке млека. Баците господо та кандила, и дајте да дижемо сидро, па да крећемо».
Први дани пута су протекли у невиђеној срећи и весељу. Путници су се махом поређали по палуби обучени у своју најбољу одећу. Мушкарци су већма носили беле кошуље са уштирканим крагнама, а неки су били и у смокинзима са цилиндрима на глави. Жене су биле у вечерњим тоалетама, са пунђама богато украшеним бисерима или пауновим перјем. Сви су желели да народ Обећане земље види да им у госте стиже културан братски народ који са њиме дели исте обичаје. Свој деци су родитељи заповедили да буду мирна и да се много не играју на броду, јер се тамо где су се запутили води миран и уређен живот, па не би било добро да уплове у Обећану земљу уз цику и вриску дерана који се јурцају по палуби.
Али након неког времена ветар је почео слабије да дува, тако да се брод кретао све спорије. Вође су убеђивале путнике да је то само привремено и да ће се сваког тренутка ветар појачати. Људи нису губили стрпљење, већ су стрпљиво стајали на палуби и гледали ка хоризонту, у правцу запада, где би требало да се налази Обећана земља. Дани су пролазили а ветар је био све слабији, све док у једном тренутку није постао толико слаб да је брод престао да се креће. Вође тада окупише сав народ на броду и рекоше: «Људи имамо мали проблем. Наш брод је претоварен и због тога нам је онемогућена пловидба. Многи од вас су понели превише непотребних ствари из неразумне жеље да их оне подсећају на завичај. Ви не схватате да ћемо у Обећаној земљи добити све нове ствари које су много боље од ових старудија које сте сви спаковали. Хајде да видимо шта нам од свега тога не треба, па да бацимо преко палубе како би брод постао лакши».
Сви су прихватили овај паметни предлог и моментално почели да траже чега би се прво решили. Одмах су се сви сложили да би прво требало бацити све књиге у море, поготово оне историјске и филозофске, јер су сувише дебеле и тешке, а у Обећаној земљи неће имати никакву сврху. Тамо се ионако учи само о садашњости и будућности, јер тамо садашњост и јесте будућност. Али бацање књига није било довољно да растерети брод, те Срби наставише даље са распремањем. Онда некоме сину да би се требало решити свог наслеђа који је свако од њих понео, јер је ту била гомила фотографија, слика, породичног накита, сребрнине, намештаја и које каквих тешких и непотребних дрангулија. Без много премишљања све то полете преко ограде. Ту се брод помери напред неколико метара, али се поново заустави, јер није могао да ухвати потребно убрзање. Следеће што је полетело у море је била гардероба коју су путници понели. Многи су желели да макар задрже свечано рухо у којем су планирали да допутују у Обећану земљу, али се онда једна лепа млада дама обнажи и страсно повика: «Скидајте сви ту одећу са себе ленштине! Шта сте се упицанили као да сте пошли у сватове. Па наша браћа из Обећане земље ће нас и голе прихватити. Биће фасцинирани када чују какву смо жртву поднели да бисмо им дошли у госте». Када чуше ове надахнуте речи, сви путници одушевљено поскидаше све са себе, и запеваше у глас химну Обећане земље. Једрењак је запловио ка хоризонту и све је личило да ће без проблема стићи на дестинацију.
Када је одушевљење било на врхунцу, ветар их поново издаде, скоро да га није било у једрима, па се једрењак поново укопа у месту. Одједном сви ударише у кукњаву и очајање, јер више није било терета који би могло да се баци у море, па свима постаде очигледно да никада неће стићи у Обећану земљу. Почеше једни друге да оптужују ко је крив што су се уопште упутили на ово путовање. Многи су тврдили како они никада нису ни били за ову авантуру, него да су их други на то натерали. Хране и воде је на броду било све мање. Жедни и изгладнели путници су почели да се отимају око преосталих мрвица. Настала је општа туча. Мушкарци су се међусобно доватили за вратове, песничили се и уједали, а помахнитале жене су једна другој чупале косу и гребале лице ноктима. У сред тог метежа један крупни момак из гомиле је спазио своје вође како беже ка кабинама: «Ено стоке која нас је натерала да кренемо у ову пропаст! Држ`те их браћо! Платиће нам што су нас натерали да напустимо наше прелепе домове!». Као по команди путници зграбише своје вође, те их подигоше и бацише преко палубе. Доста је и самих путника попадало у море, јер су се у жељи да сви учествују у том чину кажњавања сви набили на ограду и једни дуге потискивали. Сада је брод био толико олакшан да је одједном нагло полетео, а деловало је као и да је ветар постао јачи. То је зауставило сукоб на палуби и сви су полако почели да заузимају своја стара места. Бојажљиво су гледали горе ка једрима која су се поново снажно затегла. Сви су очекивали да ће се сваког часа једра поново склопити, па нису проговарали ни реч, већ су само пиљили у стара окрпљена једра. Више су личили на гомилу тела из заједничке гробнице, него на живе људе од крви и меса. Онако голишави, крвави и изгладнели, прибили су се једни уз друге као хрпа црева.
Дани су пролазили, а нико се није померио с места. Тек их је једног јутра тргао снажан удар у тренутку када се брод насукао на неку обалу коју нико није ни спазио. Путници почеше да се лагано придижу из свог мртвила. С неверицом су трљали очи да би проценили да ли се то све збиља догађа, или су одвећ мртви, па би требало да се појави Бог да их казни што су оставили завичај и кренули на ово сулудо путовање. Онај крупанлија што је први повео побуну против вођа, сад је и први прескочио палубу и згазио на копно. Очигледно се због свог ранијег поступка наметнуо као нови ауторитет, због чега су и сви остали путници пратили његов пример. Међутим када су се сви искрцали на копно дочекао их је неочекивани призор. Земља око њих је била каменита и прекривена сољу. Готово да није било нити једне влати траве, осим неког кржљавог трновитог грмља које је ту и тамо избијало из камена. Небо изнад њихових глава је било оловно сиво и на њему није било ни једне једине птице. Ваздух је био влажан и тежак и смрдео је на покварена јаја. «Браћо ово није ваљда та Обећана земља у коју смо се ми запутили?! – повика разочарано крупанлија – Не може ваљда то бити то! Где су све те плодне њиве, џиновске овце и краве о којем су нам толко причали? Биће да смо гадно скренули са курса па да смо залутали у неку вукојебину». „Биће, биће – повикаше сви у глас – Ово није Обећана земља. Ово је нека вукојебина!“. „Предлажем да се раштркамо по околини и да видимо да ли можемо да пронађемо какву храну или воду и нешто по чему ћемо се орјентисати“. Сви послушаше свог новог предводника па се бацише на посао.
Потрага је трајала до дубоко у ноћ, а да нису пронашли ни хране ни пића, нити су, осим негостољубивог камена, пронашли било шта што би им могло указати где се тренутно налазе. Глад и умор су их савладали, па су се сви поново скупили на једном месту и полегали шћућурени у близини неке литице. Престрављена деца су се приљубила уз своје мајке, али нису плакала, јер су још увек памтила како морају да се владају кад стигну у Обећану земљу. Убрзо су сви спавали мртвачким сном и сањали како ће се изјутра пробудити у сопственим креветима које су тако олако напустили. Авај, јутро је донело исти призор као прошлог дана. Иста камена земља под ногама и оловно небо над главама. Након што су се сви до једног пробудили, кренули су као у неком трансу до литице, како би погледали ка мору и проверили да ли се у околини налази још неко копно. Када су стигли до ивице имали су шта да виде. У подножју литице, на оштрим стенама, било је насукано на десетине напуштених бродова, а таласи су запљускивали њихове палубе. Некима су били поломљени јарболи, други су имали поцепана једра и рупе у кориту. На преосталим јарболима вијориле су се редом заставе бројних познатих држава заједно са плавом заставом Обећане земље.
Срби се међусобно погледаше, па још једном погледаше доле ка подножју литице да се још једном увере у оно што су мало час видели. У тренутку је завладала гробна тишина, која се стопила са каменим крајоликом у јалову хармонију изневерених очекивања. Онда тишину пресече дечији плач.
У Београду, 06.09.2011.год.
Феђа Димовић
Na pitanje: „Ko je bio Mocart?“ duhoviti posetioci internet sajta Vukajlija, rečnik slenga, odgovaraju: „Svestrana ličnost. Čovek koji je komponovao muziku za Nokiu. Inače, bio je poslastičar i izmislio je Mozzart kugle. A voleo je i da se kladi...“
Danas · 06. Novembar 2008.