Svako selo ima svoje. Neki su ipak univerzalni.
Mile: Da te pitam... Jel u vaše selo običaj da se sva vrata i pendžeri pootvaraju kad neko umre?
Jova: Jok... mi otvaramo samo kapiju na avliji
Mile: A jel meljete žito za panajiju?
Jova: Jok... samo kuvamo
Mile: Kod nas je običaj da se pokojnik posle sa'rane ne vrće kući...
Jova: I kod nas isto...
Mile: Tako sam i mislio.
Stvari do kojih ljudi drže onda kada im to odgovara.
-Moram da idem kod Žike da vidim dete. Kupila sam detetu šorts i majicu, ionako ide leto.
I pravo da ti kažem, ne pada mi na pamet da dajem pare. To mi je mnogo glup običaj.
-I to što kažeš. Mora da ti je to bilo mnogo glupo i kad se tvoja Milica rodila. Sećam se sve si vraćala pare.
Ono što zakletog rokera natera da odigra bar jedno kolce na burazerovoj svadbi.
M: Ajde, sine, oči majkine, da se veselimo!
R: Neka, kevo, eno ti je tetka, ona sigurno hoće!
M: Sine majkin, pa nemoj da me brukaš pred ovoliki narod, ustani bar za Užičko, red je, tako običaji nalažu! Ta, dever si, majku mu!!
R: Ajde, ajde... al samo jedno!!
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.