Pošto se ispostavilo da gospođa ipak nije imala toliko dobru mašinu, prešlo se na razmatranje šta činiti dalje. Kako je prokleti komformizam odneo prevagu nad pravim vrednostima, poput pranja veša na ruke, otvoreni su crni fondovi, te se posegnulo za kupovinom nove.
Prvo i ključno pravilo, koje su gospođa i njen čovek (čitaj, glavni finansijer) postavili, jeste da neće nikakvo hajtek sranje u kupatilu - hoće običnu, najobičniju mašinu, sa programatorom i dugmićima. Nikakvi smart uređaji, nikakvo pokretanje putem mobilnog, nikakav apdejt softvera. I da hoće - nema se toliko para.
Prvo se poseglo za eks-Ju svetim trojstvom: Gorenje-Končar-Sloboda. Na sam pomen "Slobode", u radnji su ih pogledali ko krava mrtvo tele. "Gorenje" je bio sledeći izbor, no 90% asortimana je upravo bilo ono što su rekli da neće - hajtek sranje. "Končar" bi se zapravo još uklopio u budžet i odgovarao je opisu, ali nije odgovarao mužu ("Ja krvario gaće u Slavoniji, a ti sada..."). Nerado napustivši ovo podneblje, proklinjući što nam je zapad sjebao privredu, zaobišavši firme koje prodaju ime, naš par se nekako obreo oko "Bekovog" asortimana, i progutavši svih 500 godina ropstva pod Turcima, rešio da pazari ono što je nekako odgovaralo svim kriterijumima.
Čovek: Neka ti bude, na čekove 12 rata. Ali samo da znaš, ovo je čista pljačka! I još da znaš, nikada čistiji veš nisam imao, nego onaj koji je moja majka prala na Moravi...
Žena: E, pa, niko tebi ne brani da se vratiš u rodni kraj, pa da sam pereš svoje gaće u Moravi!
