Malo, planinsko selo koje ima veliku stopu nepismenosti, što je i logično, s obzirom da prosečno godište populacije varira između dva svetska rata.
Tada škola nije bila obavezna kao danas (ali na isti kurac mu to dođe), naročito za žensku decu, dok bi se od celog čopora muškaraca našao jedan koji sa lakoćom ume da razlikuje malo ćirilično 'b' od latiničnog 'k', pa je radio kao poštar na području mesne zajednice.
S druge strane, Vuk Karadžić je podučavao ljude pismenosti i jedino je želeo da budu bar za nijansu umno razvijeniji od japanskog prepeličara koji na aport kreće da maše repom u suprotnom smeru kazaljke na satu. Ipak, postoje indikacije da se ne bi zadržao duže od prosečne minutaže Nemanje Nedovića u Golden Stejtu (čitaj: nula minuta) i da bi odatle pobegao glavom bez obzira.
Kafić u Valjevu. Lik prilazi devojci u nameri da "pokupi kajmak".
-Ćao. Ja sam Kristijan. Može ćepi?
-A? Nemo' da izigravaš, 'bo te mačak. Može česmovača.
-Konobar! Dve vode. Česmovače. Duple. Nego, ne reče mi kako se zoveš?
-Maksimilijana.
-Kako lepo ime!
-Slušaj. Vidim da me muvariš al' ja sam ti zatucana ka kurac.
-Nemoj tako. Odakle si? Iz Valjeva?
-Jok, more. Ja sam ti podno Maljena. Odatle je Vuk Karadžić pobeg'o pre 150 godina.
-E?
-Familije mi. Vid'o čovek koliko je sati i tutanj! A odakle si ti?
-Verovatno nisi čula za to mesto. Ja sam iz Feketića.
-Jebote, mislim da bi i odatle Vuk pobegao.
-Hehe, kad bi mog'o?
-Pa što ne može?
-Smetovi, ćero, smetovi.
