Sve učestalija pojava koja se javlja kod prodavaca. Naime u pitanju su prodavci u manjim prodajnim objektima - dragstorima, trafikama. U objektima bez većih redova kako bi prodavac mogao dobro proceniti kupca i odrediti veličinu nanesene materijalne štete. Nanesena šteta se obično javlja u vidu vraćanja pocepane novčanice (ukoliko je u pitanju vraćanje više novčanica, novčanice se presaviju na pola a dotična se stavi u sredinu). Može se javiti u vidu vraćanja drastično manjeg kusura kod dece, koja ili ne smeju da kažu da su dobila manje ili neće ni provaliti ili u vidu zanemarivanja veoma malog kusura, praveći se da je nevažan i da je njima prekopotreban zbog ljudi koji plaćaju krupnim novčanicama, kako bi im imali vratiti kusur. U najvećoj opasnosti su deca i penzioneri. U nedostatku valjanih prodavaca, začudiš se kada ti neki vrati kusur od jednog dinara, pa čak i dva, pa eto ponekad, barem ja, im kažem da mi ne treba dinar i ostavim im.
Kao četrnaestogodišnjak naručuješ pljeskavicu u lokalnoj pljeskavidžirnici, koja prema cenovniku košta 150 dinara. Nadrkani prodavac nakon tri minuta podgrejavanja (taman posla da ti ispeče novu) dobacuje izrazito glasnim tonom 170 dinara. Plaćaš, a u sebi misliš koja si pičkica ispao što ga nisi napušio i zadržao svojih 20 dinara, iz principa.
Kao starac ulaziš u prodavnicu, ne čuješ prodavca, daješ mu hiljadu dinara i poverenju, da ti sam vrati kusur. Vraća ti sto dinara manje. Odlaziš bez ikakve sumnje, pritom pozravljajući naočigled ljubaznu prodavačicu.
Dolaziš kući kao desetogodišnjak. Vraćaš više novčanica među kojima je pocepana ona od 500 dinara. Sav nadrkan ćale odlazi do prodavnice, reklamira uz prisustvo šefa. Dobija nepresavijenu. Prodavačica dobija otkaz. Ako je, i treba.
