On govori u ritmovanoj prozi i razmišlja u stihovima. Balaševićevim. On zavodi. Ili bar misli da zavodi. On svoje reči ne voli da troši uzalud, one su suviše skupe da ne bi bile namenjene isključivo ušima Odabrane. Ti na fejsu ostavljaš statuse tipa Unese me sinoc ukucu ko slamu za boyic Sinane dodjes mi jetru i gusteracu, on citira kakav zgodan stih koji se u njegovoj glavi slaže sa datumom. Ti arlaučeš uz Žareta i Gocija, on plače uz Tošeta i pita se zašto on, a ne Severina. Ti se iz grada vraćaš u maniru slepog kučeta, šetvoronoške i zakucavajući se u bandere i kestenova stabla, on bira staze i puteljke posute mutnim sjajem Meseca i tek požutelim lišćem. Ti muvaš, on peva serenade. Ti nećeš jebati, on..., dobro, neće ni on.
- Izvinte gospoice, slabo divanim mađarski, ali...
- Szopni a farkam, smaraču!(A mogao je jednostavno da saždere po kile vinjaka, sedne u ćaletovog jošte neotplaćenog Puntića, odveze se do prve diskoteke u Stepojevcu, urlikne SRBIJAAAAAA!!!!!, razvali ulazna vrata u stilu ovna, pa na koju aterira, ta mu je suđena.)
