Dok sam bio mali, a mama me vodila u prodavnicu, privlačiše me omoti raznih čokolada i čokoladica, keksova i grickalica, sokića, žvakica i bombonica. Kako bi mi mama svaki put nešto od toga kupovala, svaki put znadoh da to neću tražiti ponovo. Unutrašnjost omota beše i osta (možda zato danas ne jedem slatko) sušta suprotnost one lepe sličice na omotu koja vam tera vodu na usta. Dok se čokolade, bombonice, žvake i ostalo šljaštaše od lepote i zanosa na slici postavljenoj na omot proizvoda, ono što dobijasmo kada otvorimo je uglavnom okrunjeni proizvod u raspadu u nekoj sumornoj boji, još lošijeg ukusa i mirisa nego izgelda.
Sećam se nekih kroasana i lepog omota na istima na kojem iz njih curi pregršt čokolade, a kada otvoriš pakovanje vidiš komad suha kruha i čokolade ni za kurac.
