Nekada davno, na ovim našim prostorima, postojalo je zanimanje svinjočuvara. Naravno postoji ono i danas samo je zanemarljivo i nikako ga ne rade ljudi istih godina koji su to nekada radili.
Pre mnogo godina, recimo, dva veka, to su radila deca, koja su na taj način pokušavala da se izbore za obrok ili koji bedni dinar, zavisno od gazde za kojeg su čuvali svinje. Međutim kad dođe vreme da se kolju svinje je li, ta deca su dobijala umesto dnevnica neki deo zaklane životinje, naravno ne misli se na šunku ili vrat, ali nešto što je moglo da im koristi u zavisnosti od toga kako su radili kao svinjočuvari. Neki koji su dobro radili dobili bi komad slanine ili mesa kao dnevnicu i svojevrsnu nagradu za taj dan, dok oni lošiji, dobijali su prosto odranu svinjsku kožu da sebi skroje opute za opanke koje su se tada nosili.
Opute ili današnje pertle, kaiševi koji drže obuću kako god, smatrani su kao najniža nagrada za čuvare svinja, iliti za najlošije radnike. Normalno, dok je svinjar bio to što je bio nikoga nije zanimalo niti se pomišljalo da se on tako naziva, mada čim se malo izdigne od okoline, odškoluje, dođe na neku poziciju, svi se odjednom sete svega vezanog za tu osobu.
Retko se dešavalo da je i pokoji svinjočuvar koji je loše radio svoj posao, pa kao nagradu dobio opute, uspeo da se izvuče iz blata u kojem je radio. Isplivao i napravio nešto za sebe, a bogami i za druge, pa po našem starom balkanskom običaju kako to naša tradicija zapoveda, treba osuti po njemu i drvlje i kamenje i setiti se svega što bi moglo nekadašnjeg oputovića da ponizi.
Kada se još ređe oputović izdigne iznad svih i postane glavni baja, onda krene da leči komplekse oputovića i naplaćuje svima, kojima treba a i onima kojima ne treba, sve ono što je on u životu ispatio. Pokazuje svu svoju silu, moć i srdžbu koja je godinama gomilana u njemu.
I onda nekako na kraju ipak se pored sve svoje veličine vrati na ono mesto gde bi možda bilo bolje da je ostao. Da skraja opute od svinjske kože. Naravno ima izuzetaka koji urade mnogo i čiji se kasniji gresi prema okolini mogu oprostiti, ali ostaje pitanje, šta ćemo sa svima ostalima koji to ne zaslužuju?
Osim velikih istorijskih i nacionalnih zabluda, podložni smo i onim „sitnijim”, ali koje nam određuju svakodnevicu. „Ne valja da se sedi na kućnom pragu, posebno kad grmi”, „Hleb od 500 grama je opšteprihvaćen pod nazivom kilo hleba”, „Ne valja da se zviždi u kući, to privlači miševe”, „Ne valja da se otvara kišobran u kući”, „Žvakanje žvaka može da deformiše vilicu”, „Ma koliko vruće i zagušljivo bilo, ne otvarati prozor, ubiće promaja”, navode na popularnom internet portalu „Vukajlija” niz sujeverja i zabluda našeg naroda.
Politika · 31. Januar 2011.
Zanimljiv stil pisanja, kao riječnik iz 19 vijeka. Nije loš izraz +
Pa iz tog perioda izraz i vuče korene i vezuje se za neke od ondašnjih "bitnih" ljudi.
Utom bolje :)
Последњих 20 и кусур година појавило се много оваквих опутовића.
Одлична дефиниција!
ODlično napisano. Ne mogu da kažem da je defka klasična, nešto je drugo, kao tekst neki, ali napisan u nekom maniru kao da je starinski onako.
+
Hvala...potrudio sam se...ima licnog u defki...