Spokojni pogled svetlucavih očiju prelazio je preko obasjane rečne površine a nakon što je upio potrebnu količinu lepote njenih prozirnih valova, nastavio je dalje preko trske koja se nalazila na drugoj obali i četinarske šume koja se prostirala daleko u nedogled. U toj šumi, kaže legenda, postojao je "čudesni Orfej" koji je milinom svoga glasa hranio trske nedaleko od šume, a one su preko rečnog ogledala slale nežnost u centar pogleda posmatrača. Taj estetski čin trajao bi dok poslednji plam Sunca ne iščezne u sutonu dana. I tako svaki dan, iznova i iznova...
Vreme prolazi pokraj nas, odlazi i poslednji voz koji spaja sadašnjost sa nama samima a u vagonu za put bez povratka spakovana su naša dva kofera pitanja: Da li da sanjamo život? Ili da živimo san?
Nekako, kao kroz maglu, ostale su u meni urezane priče iz prošlosti da postoji nekakav svirač na liri koji je slao akorde nežnosti visoko do zvezda a one su sjale poput dijamanta u znak zahvalnosti za njegov gest. Dok je pevao, jata ptica bi kružila iznad njegove glave i osluškivala melodijsku harmoniju Orfejevih glasnih žica. Reka zaustavlja svoj tok, da tako nepomična čuje samo delić njegove pesme a stene su podrhtavale od erupcije koja je pretila da preplavi rečno korito. Drveće mu je prilazilo da ga zaštiti od sunčeve svetlosti, formirajući krošnju iznad njegove glave dok su sve životinje pritrčavale i skupljale pokraj panja na kome je sedeo. Njegova muzika je prkosila vetrovima; sprečavala je oluje štetne po ljude ali je pravila tornada koja su nosila fregmente zvukova širom planete i pretakala ih u dugine boje. Jarko, zeleno, crveno i plavo, svileno, belo, svetlucavo i ljubičasto. Svaka pomisao; svaki izgovoreni stih: svaka tercina i katren.
Sve se to upilo na jedan list, onaj koji ne bledi vec zauvek ostaje, da poput nokta stalno izrasta i nikad ne umire. Život je, zapravo, jedan val koji nema granica, koji beskonačno nosi uspomene i stvara iste. On formira reku čuda a ta reka se nigde ne uliva. Ona ima samo izvor, uvek ga je i imala, ima čar, ima dušu. Slagao bih u nameri da umem opisati tu reku onako do detalja, opisivao sam je i pre ali uvek slažem. A da me neki čovek, nije važno da li ima dvadeset ili osamdeset, pita koliko ima takvih reka u životu svakog od nas, rekao bih kako postoji onoliko njih koliko misliš da ih ima. Možda bi moj odgovor bio: jedna. Tačno? Lažem? Nikada neću saznati, ali zaista mislim da postoji jedna takva reka; jedan Orfej. On će uvek svirati i pevati, nikada neće prestati i kao takav zauvek doprinositi nečemu lepom što je vredno svakog poštovanja. A muzika i glas koji topi stene svakako jeste nešto prelepo, poput miksa estetike i lepote.
U daljini, na granici horizonta sa nebeskom linijom, primećivao se narandžasti spektar boja koji je polako činio čitavo nebo uspavanim. Poslednje iskre sunčeve vatre vetar je nosio do površine reke pored koje sam provodio svako predvečerje slušajući pesmu iz pravca šume četinara. Kako je nebo postajalo sve više tamnije, tako se i ona stišavala. Pogledom sam pokupio svu draž rečnih kapljica koja se reflektovala prema mojim svetlucavim očima.
I poslednji plam sunca iščezao je u sutonu dana.
Gej lik iz grčke mitologije koji pogrešno kontao da na svetu postoji samo jedna pička (Euridikina). Kad je izgubio tu "jedinu" pičku, onda mu je za seksualno uživanje ostao samo šupak.
