Manje-više poznat izraz u Srbiji koji se upotrebljava u trenucima kada se neka osoba pohvali da se prijatno i lepo oseća.
Izraz je nastao, takoreći, prema jednom baš i ne toliko dragom događaju, teškoj bolesti nekog organa, jer ljudi čim osete neko manje olakšanje iako su bolesni, odmah nakon nekog vremena utonu u večna lovišta. Zadnja i jedina lepa stvar koju im Bog podari na kraju života je da se osećaju onako kako i zdrav čovek već jeste i kako želi, mada džabe, jer povratka češće nema.
- Uf, dragi baš je lep dan danas.. Cvrkuti ptica imaju mio zvuk za moje polugluve uši, a miris opojnog cveća hara našom kućom, osećaš li!? Baš mi je prijalo ovo tuširanje, mada doca mi je rekao da to ne bi valjalo jer me ovaj rak kože steže još više. Divnog li dana, a još divnijeg osećanja.. Baš sam nešto vesela..
- Dragice... Uspori malo, diši polako.. Moram da te odvedem do bolnice, jer znaš.. hoće to pred smrt...
