Veliki čovek za svog postojanja želi nečim obeležiti svoje bivstvovanje na zemlji. Neko zida zgrade, neko stvara umetnička dela. U Ermitažu, Luvru, ili bar Vukajliji, ostavlja iza sebe nešto što će ga nadživeti.
Običan i normalan čovek, teži makar potomstvo da ostavi iza sebe. Naslednike koji će mu lozu produžiti i prezime njegovo ponosno nositi.
Kažem normalan. Ima i onih drugih...
-Crni sine dokle više?
-A?
-Pa danima ne silaziš sa tog računara, posla ne tražiš, a i školu si batalio.
-Kevo smaraš.
-Možda ja i smaram, kako ti to veliš, al znam da se ti uništavaš. Družiš se samo sa onim probisvetima Šajom i Pajom. Žderete i jurcate za tim lakim ženama ko sumanuti. Pobogu, pa nisi u stanju ni devojku normalnu da nađeš.
-Koji će mi to u životu?
-Pa da nam makar unuke podari. Da ostane nešto iza tebe.
-Nisam baš zainteresovan...
-E moj sinko, pa svaki normalan čovek želi da ostavi neki trag iza sebe, a ti sine ostavljaš iza sebe trag, samo kad čučneš...
Napraviti partneru šljivu na vratu. Vazda se to smatralo obeležavanjem teritorije. Znači "bila sam ovde" i "zabranjeno".
- Marina, opet si mi napravila šljivu na vratu, znaš da ne volim to...
- Ali srce, ja volim kad ti to napravim
- Znam, ali sad ću opet da slušam kevino višečasovno izlaganje o sredstvima za kontracepciju i zaštitu
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.