Dolaženje u „svejedno“ stanje. Nešto kao otvrdnjavanje. Okoštavanje. Nagomilavanje „svejedno“ misli u tolikom obimu dok ne stvore debeo i nepropusan zaštitni sloj, epidermis sasvim specifične vrste i geneze, uglavnom potpuno nevidljiv svome nosiocu, jer čini život toliko lakšim, pritom, ispunjavajući tu svoju osnovnu funkciju, čineći i sebe bezmalo nevidljivim, tako da u suštini i ne možeš da ga shvatiš kao stalnog saputnika i pratioca tvojih umnih (ne)aktivnosti.
Prvi put kad navučeš „svejedno“ omotač, onaj prvi, tanušni sloj, koji te štiti od onih sitnih uboda svakodnevne stvarnosti, ništa nije prirodnije od toga da ga doživiš kao melem za toliko puta izbodenu, svrbljivu, peckavu i iziritiranu kožu. (Mentalnu kožu, da naglasimo za one već višestruko namazane jedinke.)
I kako onda da se ne navučeš? Kako da se ne ogrneš još jednim, pa još jednim i još jednim zaštitnim filmom, kao kod onih gorkih pilula prevučenih glatkim slojem, zbog kojeg spasonosni medikament sam, bez tvoje volje, juri u tvoju već trulu utrobu? Kako da ti postane svejedno to što imaš neponovljivu priliku da ti bude svejedno, za sve i svakoga? Kako da ne poželiš da ti bude sve svejednije za čitavu tu amorfnu masu senzacija i emocija koje iz dana u dan nastoje nasilno da prodru u tvoj blistavi um? Kako da ne počneš da svakom česticom uživaš u svejednosti, zar tamo-neke-istočnjačke religije upravo to i ne proklamuju? Zar je uopšte išta bitno?
Pa i nije, brate, u pravu si. Svejedno je. Svejedno je i to što oni tamo na vlasti za doručak jedu tvoju platu, za ručak tvoje zdravstveno, a za večeru tvoje penziono osiguranje. Svejedno što i nakon završenog faksa ne dobijaš posao ti, nego znaš onaj mali od onog premijerovog vozača, e pa od njegovog omiljenog mesara nećak. Malo mumla kad govori, i pričaju da je nepismen, ali je u stvari samo disleksičan. A tebi su svakako obećali da ćeš da budeš asistent, tako da svejedno. A da, u stvari će ona silikonska ličinka sa smanjenim opsegom vokabulara ali bogatom kolekcijom gestikulacionih i ko zna kakvih još spazama ipak postati asistentkinja na onom predmetu što si ga onomad rasturio. Ma nevažno.
Svejedno je i to što si dobio pasoš, i sad možeš da gledaš u njega dok se boje na onom čipu ne rastope, jer nikud nećeš ni mrdnuti, otkud ti kinta, a i zašto bi uopšte išao tamo preko, sve je svuda ionako isto, zar ne? Dosada danas, smor sutra, ništavilo u Aziji, praznina u Kolumbiji – svuda isto.
Svejedno je i što te je riba ostavila jer ti je bilo svejedno hoće li te ostaviti ili ne. I što je tvoj brat uz onaj invaliditet druge kategorije dobio i sina sa Aspergerovim sindromom. Svejedno ti je i što se sve na ovoj planeti urušava, mislim koga zaboli i za kolonizacijama novog doba, nuklearnim ispadima i ekološkim katastrofama?
Jedino je važno da ništa nije važno. Tvoj um je prazan i očišćen od trivijalnosti. Praznoumlje.
