Živi dokaz da ovozemaljski zakoni imaju mnogo velike rupe i oblasti koje čak nisu ni prepoznate, a kamoli adekvatno tretirane.
Najčešće činovnik, dostigao plafon karijere onog trenutka kada se zaposlio, zauzima jedno mesto u zajedničkoj kancelariji, efektivno koristan možda 20% radnog vremena. Preostalih 80% radnog vremena treba nekako potrošiti, a u tu svrhu najčešće služe razgovori. E, to je domaći teren Otrova koji sedi.
Ravnim glasom, sa očima na pola koplja i osmehom blažene, nepokolebivo neuzdrmljive tupavosti, ne skrećući pogled sa monitora (na kome je pasijans ili neki porno sajt), uključiće se u svaki razgovor koji se pokrene, da bi okruženju, osuđenom da trećinu svog života provodi u njegovom društvu (godišnji odmori, državni praznici i vikendi se ne računaju), širokogrudo darovao novu dozu onoga što se, nasledno ili njegovim ličnim trudom, godinama jedino i nakupljalo u njemu: otrova. Jer, logično, iz nečega (nekoga) može da izađe samo ono što u njemu postoji, ne može ono čega nema unutra.
Na svaki pomen nečijeg imena, takvi odmah ispovrte nešto neprijatno o toj osobi, što nema veze sa aktuelnom temom razgovora, a inače je (bilo tačno ili ne) odavno opštepoznato. I što je lepši kontekst u kom je taj neko pomenut, to je i njihova reakcija brža - da se, daleko bilo, ne naruši koncentracija nematerijalnog ugljen-monoksida koji revnosno šire oko sebe, a koju prosto osetiš čim se uhvatiš za kvaku vrata iza kojih znaš da sedi neki takav Otrov koji sedi.
– Mile viljuškar u nedelju ženi sina...
– Mile je bio u zatvoru. Ubio kolima nekog senilnog dedu.– Joj, što je ona Dragica iz likvidature kupila lepu tašnicu!
– Dragici je prvi muž sasuo kiselinu u lice.– Juče Đurin sin pobedio na republičkom iz matematike...
– Đura ima šećer...
– Aman, bre, ne pričam o tome! Svi znamo da Đura ima šećer, kažem da je Đurin mali pobedio na rep...
– ... i trigliceride.
