1) Ono što svake 4 godine, pa i češće, posle neuspeha fudbalske reprezentacije čujemo od sopstvenog selektora, stručnih komentatora, protivničke ekipe (kurtoazija) i sl. Spominje se mladost ekipe, stručnost selektora, potreba navijača da održe poverenje i razne druge baljezgarije.
Fudbaleri nemaju praktično ni prošlost, jer su i u najsvetlijim momentima u istoriji ispadali baksuzi u završnicama.
2) Ono što relativno slični faktori izgovaraju svake godine kada Partizan ili Crvena Zvezda ispadnu u poslednjem kolu kvalifikacija za Ligu Šampiona, ili u ranoj fazi nekog evro-kupa.
Ove ekipe makar imaju nekakvu dalju ili bližu prošlost
3) Ono što je istina u vaterpolu, s tim što vaterpolisti imaju i sadašnjost i prošlost
4) Ono čemu se sa razlogom nadamo u košarci- imamo izuzetnu prošlost i sadašnjost koja nam daje razloga da se nadamo.
5)-I NAJVAŽNIJE- ono što je uglavnom činjenica u sportovima na koje ni ne obraćamo pažnju, jer su medijski slabo eksponirani (sramota za medije!). Sportisti (u disciplinama koje nećemo ni pominjati) na koje ni mediji ni ova država ne obraćaju pažnju samo odnekud izniknu i obraduju ceo narod, a tada svi političari potrče da se slikaju sa njima.
