Ovome pribegavamo samo u najgorim slučajevima, u onim za čije rešenje alternativa ne postoji! Dolaze neki rođaci, društvo, cupi, krajnje je nebitno ko. Naime, vremena malo a haosa puno! E sad, važna napomena je ta da je za izvršavanje ove akcije bezuslovno potreban neraspremljen krevet. Premda za urednošću ne čeznemo, nekima se moramo predstaviti u boljem svetlu. ne znam zašto, valjda da ne brukamo kevu i ćaleta, jebem li ga. Dakle, prezne konzerve od piva, činijicu sa skorenim ostatcima sladoleda, gaće od četvrtka, čarape od srede, a i one od utorka isto, pa onda kesicu od čipsa, pa čak i onaj omot od kondoma ako uspeš da se setiš da li si ga bacio iza kreveta ili ispod ormana, jebiga, davno si grejao pimpeka... Sve to, pa i sve ostalo što malčice bode oči u tvom umetničkom sobnom neredu stavljaš u čaršav na krevetu, skupljaš ko džak hvatajući za sve četri ivice čaršava i nosiš u spavaću sobu svojih roditelja, sestrinu sobu ako nije tu pa neće da se ljuti, ili na neko drugo skrovito mesto. Orman je najbolje rešenje, ali je on već drži paket od prošle posete rođaka u sebi, pa za još jedan nema mesta.
Mama: Boki sine, dolazi nam ujna Milanka sa decom. Znaš ono dvoje što si ih upoznao na ispraćaju strina Ninoslavkinog sina...
Ja: De kevo da zaboravim to ime, naravno da se sećam šta je bilo kod Slinoslavke, napio se ćale ko bulja, pao sa klupe i svuko pola šatre sa sobom, ćapio sam pevaljku za sisu kad se sagnula da zagasi pljugu, pa je onda...
Mama: Ma budalo, sećaš se ono dvoje dece, kako se zvaše ona plava beše...
Ja: A znam bre, ona dva krembila, otkačili su se od mene tek kad sam bacio peglu. Šta s njima?
Mama: PA DOLAZE SAD.
Ja: Ko bre?
Mama: PA ONI.
Ja: E kurac. Idem da sredim Hirošimu.
Mama: Idi, idi, ja već stavljam kafu, samo što nisu.
