Pandur i pendrek

- Bio je povučen, nije imao svoje Ja. Niko ga nije respektovao, slušao, mada nije ni on hteo da spika mnogo o sebi, dolazio je ponekad na fudbal, može se reći da smo se družili, čovek je nesto trpeo, nismo znali šta, ali kasnije nam je bilo jasno. Po završetku osnovne odlučio se da upiše srednju policijsku školu u Sremskoj Kamenici. Probali smo da ga ubedimo da to ne radi, nije hteo da nas sluša, nismo znali što. To je i upisao. Retko kad je dolazio kuci, samo kada mora, u internatu u Kamenici provodio je svoje školske dane. Međutim, svaki raspust, dolazio je sa većim samopouzdanjem koje je nekako bilo negativnog karaktera, počeo je da se svađa, da se onako seljački gura sa pitanjem: ''Šta je''!, pa ponekad i pošiba, radi svog mišljenja. Ljudi su počeli da ga se plaše, da izbegavaju raspravke sa njim, a on, k'o da je baš to hteo. Završivši školu, odmah je dobio posao kao običan pandur, činilo mi se da se on osećao, kao komandir stanice, u stvari je bio jadna šljakara koja se znoji i peče na putevima, po najvećem suncu. Ponekad kad krene u noćnu, zaustavi se ispred klupica gde smo se okupljali i opomene nas da budemo tiši, ako bi se neko pobunio odmah bi ga 'uza zid' i pljuvajući po faci, pokušavao da mu dokaže da je on u pravu, ponekad bi i neki šamar sevnuo. Jednostavno, to je čučalo duboko u njemu, samo su ta jebena značka i taj smrdljivi pendrek, to probudili. Ponekad ga sretnem, odavno ne pričam sa njim, vidim u njemu neki gnev, bes, kao da još uvek nije dokazao, to sto hoće.

Samo ne znam šta.