Parkurci

Bake i deke koje sede na klupama po parkovima i parkićima. Oni su "prirodnjački" ekvivalent snajper babama, bakama i dekama ispred ulaza, a pokazuju i neke odlike svojstvene predsednicima kućnih saveta.

Napomena: obzirom da žene duže žive od muškaraca, odnos deda i baba je 1:3, te su parkurske ekipice uglavnom sačinjene striktno od baka. Eventualno se tu nađe i jedan deka, ali on je potpuno nebitan u celoj priči. (Tom istom deki se najviše pažnje posvećuje tek kada umre, mada njemu to tada i nije previše bitno).

Svakodnevno se oni skupljaju u grupama od 2 pa do 4 člana po klupi (što je, jel' te, lepo, bar im nije dosadno u starim danima) da stručno prodiskutuju jučerašnja dešavanja. Prelazi se od domaćinskih tema (ukućani, bliža i dalja rodbina, komšije), preko dešavanja u zemlji i belom svetu, pa sve do kulinarskih receptura. Naravno, svako malo se teme preseku mini recenzijama o aktuelnim latinoameričkim i turskim sapunicama.

Po završetku uvodnog dela sednice, prelazi se na komentarisanje ljudi oko njih (i ljudi uopšte), posebno se osvrćući na besnu, nekulturnu, nevaspitanu, bahatu i bezobraznu omladinu i na poguban uticaj koju ta omladina može imati na nji'ove unučiće. "Sipaće im drogu il' tako nešto u piće, a možda će im dati one smešne cigare, pa će da pukne bruka!", kažu one.

Najveća im je briga da im se unuke ne zamonaše, to jest postanu baba-devojke ako se ne udadu. Brinu se što će ostati neljubljene, usedelice. (Šta će, jadne, ne znaju gorku istinu).

Iako su to najvećim delom mudre osobe, sa dobrim namerama, veliki deo njih ne ume baš najbolje da kanališe misli (a ni prijem ni obrada podataka im ne idu baš previše od ruke već neko vreme), te se svi zaključci iz njihovih sastančenja svode na teorije zavere, praćeno tugovanjem za starim dobrim vremenima i strahom za budućnost one iste omladine o kojoj su pričali pre toga.

Zastrašujuće je to što dosta toga što kažu tačno i što kroz tu prizmu veća staraca vide svet mnogo bolje nego dobar deo ljudi u okruženju.