Fenomen koji nastaje kada sneg zaveje trotoar do visine od pola metra, pa se ubrzo formira utabana stazica kojom svi gaze, široka taman toliko da njome prođe jedan čovek. Tako, pre ili kasnije, dolazi do formiranja kolone, u kojoj se ljudi kreću jedan za drugim, kao što su to nekada činili "drugovi partizani".
E sad, ako je onaj ko je na čelu kolone brz, on se od iste odvaja i odlazi dalje, a čelo kolone prepušta onome ko je bio iza njega. Proces se tako nastavlja, sve dok se na čelu kolone ne nađe neka baba, koja se kreće brzinom od dva metra u minutu, kada nema snega. Tada za ostatak kolone nastupa krajnje frustrirajuća situacija, koja će vas, ako se nađete u takvoj situaciji, staviti pred sledeći izbor:
1)Zamoliti babu da se samo malo pomeri u stranu kako bi "oslobodila saobraćaj". Najlošija opcija. Gotovo nikada ne uspeva i uz to dovodi do dugotrajnog i energičnog predavanja o tome kako je omladina loša, nema poštovanja za starije i stalno nekud žuri i hoće "sve i odmah".
2)Strpljivo i bez nerviranja pratiti babu, u nadi da će uskoro stići do svoga odredišta i nestati iz vašeg života. Ipak, po Marfiju, ovo je malo verovatno. Verovatno baba ide dotle dokle i vi idete i bićete prinuđeni da joj gledate leđa celim putem. Vrlo je moguće da će i ući u istu zgradu u koju vi idete, tako da će vam i na stepenicama prouzrokovati efekat partizanske kolone. Ne preterano dobra opcija.
3)Napustiti trotoar i nastaviti svoje pešačenje ulicom, svesno i proračunato prihvatajući rizik da postanete samo još jedan broj u crnoj statistici Mirka Alvirovića.
4)Demonstrativno pregaziti duboki sneg, obići babu i popreko je pogledati. Onda mokrih čarapa, ali mirne glave i punog srca nastaviti put normalnom brzinom, slušajući iza vas ono već gore pomenuto predavanje kako se postepeno utišava dok se vi udaljavate od kolone. Definitivno najbolja opcija.
