Ja sam Reks, irski seter. Živim u stanu na osmom spratu. Sa Gazdom. Juče je Gazda tačno u sedam i petnaest kao i svako jutro u proteklih deset godina otišao na posao. Za to vreme ja sam blejao po stanu i spavao. Gazda se kao i uvek u četiri vratio sa posla i kao i svakog tridesetog u mesecu doneo je svoju platu i jednu polovinu stavio u metalnu kutiju. Kaže da čeka Bolje vreme u kom će je potrošiti. Verovatno je u pravu, ipak Gazda bolje zna. Dok ne dođe takvo vreme on će svaki dan kao i juče sebi spremati hranu, a meni davati onu od prethodnog dana. Juče je nakon jela Gazda kenjao. I ja sam kenjao. Napolju. Tamo sam kao i svaki dan trčao po travi i njušio tragove. Gazda misli da je to glupo, ali ne zna da je to možda jedina stvar koja ostaje iza onih koji su otišli. Tu, uvek na istom mestu, srećem ekipu iz kraja koja konstantno visi na ćošku. Gancija bez oka, Smrdu što mu je brat podleteo pod tamčić. Tada me, u najboljem trenutku, Gazda odvuče kući. U stanu Gazda čita kupljene novine i pati zbog stvari koje ne može da promeni. Verovatno tako treba, to radi cela Gazdina vrsta. Onda ih kao i uvek baca i pali televizor na kom gleda priče o uzbudljivim životima drugih ljudi kojima zavidi. Postaje nesrećan. Juče ga je tačno u sedam kao i svake srede prekinula Vlasnica nadrkanog pekinezera Kokija iz susedne zgrade. Gazda je tada kao i obično pario Vlasnicu. Ona je vikala. Sve isto kao i kod nas samo sa malo manje duše. Vlasnica je posle toga otišla ćuteći. Bez reči. Gazda je i dalje bio nesrećan. Kaže da će još malo ovako, dok ne sretne onu stvarnu zbog koje pucaju kosti. Ima vremena. I sinoć je pre spavanja prelistao ponude za putovanja za ono mesto na kom najlepše žene piju najbolje vino. I tamo će otići kad dođe Bolje vreme. „Ne sad, ne sad Reks“, govori mi on. Legao je tačno u deset sa mislima o Boljem vremenu.
Jutros u sedam i petnaest Gazda nije otišao na posao. Umro je noćas u snu. Šteta, bio je dobar čovek koji je čekao Dobro vreme. A ja ću po svoj prilici od sada malo više visiti na ćošku sa ekipom iz kraja.
U našem narodu sinonim za nekvalitetan život. Zašto je to tako nije mi jasno. Gledajući par džukaca koji se vrzmaju glavnom ulicom mog malog grada, došao sam do zaključka da je istina posve drugačija. Naime, pas (zvaćemo ga Mišo) crne boje, živi život kao lutalica. Iako mu status u našim očima nije zavidan, i nadležni ne čine ništa u cilju njegovog situiranja, čini se da to njemu ne predstavlja nikakav problem. Još ni jednom nisam prošao glavnom ulicom a da Mišo nije taslačio neku pohotnu kučku. Možda one nisu uglađene i fensi kao francuske pudle, možda se farbaju jeftinim bojama, ali poenta je da Mišo nikad nije suva kurca. Takođe, on nije ni mršav iako bi se to moglo očekivati od lutalice. Mišo nije gadljiv, strpljivo te sačeka da dovršiš burek na zidu ispred pekare, i zatim u slast pomaže onaj okrajak koji si bacio jer u njemu nije bilo mesa. Mišo nema problema ni sa kupanjem. Dok većina onih, koji svoj život ne kvalifikuju kao pasji, preko volje obave svoju nedeljnu dužnost, Šomi kupanje ne jebe i iz principa odbija pranje čak i vikendom. Mišo prezire njujorker fensere i iz tog razloga odbija da nosi odjeću. Mišo nema komplekse, i kod njega ona rabota slobodno landara i svima je na izvolte. Mišo je car i ja mu zavidim.
-Kako živiš brale?
-Pasji život, šta da ti kažem.
-A boli te kurac, može ti se.
Svakodnevnica jednog prosečnog građanina Srbije.
Ustaješ ujutro i režiš na alarm: Pu jebem ti telefon, joj da mi je još samo sat da odspavam.
Dolaziš na posao i režiš na kolege, a povremeno i zalaješ, ali i podviješ rep: Koji si kurac prebacio one palete tamo, lepo sam ti rekao da ih prebaciš u drugi magacin! Hjoj, sa kim ja radim, pa jebemu gde je sad onaj novi, jel opet kasni? - u međuvremenu se pojavljuje šef - Dobro jutro šefe? Kako ste?
Na poslu ima jedna prelepa sekretarica oko koje svi obleću, između ostalog i vi. Režite na svakoga ko priđe toj kancelariji.
Vraćate se kući sa posla,osuđeni na GSP i režite na sve okolo i njuškate ih: Ja sam prvi video prazno mesto, marš otale!!! Joj je se ova namirisala! Gospođo, alo, probija vam znoj ispod tog parfema! Neki se ne kupaju u ovom autobusu! -neko iz mase dobacuje- Ćuti tamo, ni ti ne mirišeš bolje! Pored vas stoji čovek koji se oseti kao da ima govno u džepu.
Napokon bežite iz gradskog prevoza i dolazite kući. Sa vrata njuškate da osetite šta vam je voljena osoba spremila za ručak. Ulazite u stan i počinjete ritualno mahanje repom: Draga, daj ručak. Šta si mi pravila? Tada vidite da je za ručak pirinač sa nekim pilećim leđima i trticom, pogledate u vreću sa briketima i one silne konzerve hrane za pse koje vas je naterala supruga da kupite za njenu Čivavu, jer "fifi" mora da jede najskuplju hranu, i pitate se: Koliko to malo čudovište može da pojede? Shvatite da da ta mala aždaja jede bolje od vas, i daleko skuplju hranu nego vi.
Pokušavate da se odmorite posle posla, i tada ponovo lajanje. Neki od komšija u zgradi je baš tada odlučio da buši nešto: Jebo majku svoju, koji kurac sad postavlja?!?!?!
Za večeru njuškate onu istu šerpu što je bila za ručak na stolu. Deca su pojela i ono malo mesa što je bilo, a vama su ostavili koske.
Napokon veče, slinite i njuškate oko supruge, koja vam lagano govori da nema snage, ili da je boli glava. Objašnjavate da je nećete u glavu, i pitate je da ona samo legne da ćete vi sve da odradite.
Ne pomaže, ostaje samo da zavijate na mesec.
Pasji život, nema šta...
To ti je kad si sav mali, deb'o i sladak, pa možeš da ližeš devojke bez pitanja, a da ne popiješ šamarčinu ili neki sprej u oči. I još se oduševe: "Jao, kako je sladak i pufnast! Duša mala..."
Jebem te robijo.
Kad neko nema ni kintu, ni gajbu.
Čekaš da ti oni koji žive kao ljudi daju na kašičicu. Po ceo dan gledaš kučke što ponosno šetaju okolo. Razne džukele ti rade o glavi a na kraju meseca shvatiš da bi ti najbolje bilo da te uspavaju. Možeš samo da podviješ rep i pobegneš.
Jedini spas je otići u Srbiju. Tamo se ranjenom keru posvećuje po 3 sata na televiziji, a ranjeni ljudi se ne pominju.
Kad imaš apetit kao vuk, a hraniš se kao zec. Sve u svemu, životinjski.
Čini ga nedeljno pedikiranje i manikiranje kandži, odsedanje u posebnim hotelima za pse sa pet zvezdica, pravilna i pažljiva ishrana sa toliko mesa da je jedan obrok dovoljan za zemlju trećeg sveta, više slobode nego kod pubertetlija, nikako ugrožavanje prava pasa jer on je zaštićen više zakonom nego običan čovek, zdravstvena zaštita koja je bolja nego u osrednjoj evropskoj zemlji, itd...
Kako je moj komšija, koji ima dva vrlo velika bob tejl ovčara rekao : "K'o mi pomene pasji život kunem se da ću ga zadaviti ! "
