To je to.
Nije bitno da li je to košarka, fudbal, ragbi, odbojka, plivanje, završio si.
Nikad više timska igra, osećaj kad postigneš pogodak, bilo da je na početku utakmice ili u poslednjoj sekundi. Nećeš više biti gola voda, osim ako ne počneš da pušiš, pa posle dve godine probaš da se popneš na dvadeseti sprat. Neće biti pločičca i ogromnih ruku, jer više ne vežbaš, sad samo jedeš i toviš se. Pa kad opsuješ ka kočijaš, zato što omašiš siguran pogodak. Ili kad tražiš loptu, a oni uporno neće da ti daju. Tek to što je osećaj.
Pobeda, pa slavljenje u kafani, ludovanje do zore ili gubitak, ludovanje dok svi ne popadaju. Sada ćeš u kafani biti češće, ali gubi se osećaj.
Ostaju ti medalje i pehari, i sećanje na prošle dane, koje si proveo u provodu sa ekipom, i imao opravdan odlazak u kafanu. Sad je sve to prošlost, vreme je da se uozbiljiš i okreneš se nekim drugim stvarima. Ali otom-potom.
Ako si ikad i bio neki igrač, kad ih okačiš konačno, bilo zbog povrede ili starosti, uvek će te pamtiti. Ako nisi, ostaje ti da sanjariš kako bi bilo da si bio poznat sportista.
- Konobar, daj gajbu Jelenka za ovaj sto, i pošalji tamburaše za, patike sam o klin stavio..
