Potpuna posvecenost osobe A izlaganju osobe B bez ikakve oscilacije u paznji. Cesto merilo medjusobnog poverenja i gotovo nemoguca misija. Uvek ima delova koji ni coveku koji je ziveo na pustom ostrvu deset godina nisu zanimljivi. Danas se bazira na umecu da izgledamo kao da slusamo.
Igram prvi put "Half Life 2" (epizoda jedan). Stignem tamo do nekih buba sto non-stop iskacu iz jazbine i razmisljam kako da ih zaustavim. Dolazi drugarica sva uplakana, seda pored mene i krece da se ispoveda.
Drugarica: Znas, Ranko i ja smo raskinuli... Smrc..
Ja: Aha, strasno... Jos razmisljam: "Aha tamo su kola, mozda ce gravitacijska puska moci da ih podigne i prenese do rupe za bubama..."
Drugarica: Tako mi je tesko, je l' slusas?
Ja: Slusam, slusam. Samo ti pricaj, slusam ja, nista se ne sekiraj. (aha, znaci kola su stvarno resenje, ali poslednja su na trecem spratu, majku mu, kak' cu do tamo)
Drugarica: Ma, ostavio me tako bez reci....... (beskrajno trabunjanje, koje mnogo podseca na prethodni raskid o kom sam slusala)
(posle pola sata)
Drugarica: E, bas mi je drago sto si me saslusala, znas mnogo si bolja od Darinke, ti nikad ne odas nikome ono sto ti ja kazem ma koliko te ispitivali. Divna si.
Ja: Naravno, svaki put, znas da sam uvek tu za tebe! (zagrljaj, cuveno zensko kenjkavo cmakanje, ide drugarica kuci) A eto vam ga na, sredila sam vas. Sad jos oni zombiji sto iako ih ubijes ozive ako je svetlo predugo ugaseno...
