To je kad se prvi odvališ od alkohola na nekom rodjendanu, žurci ili jednostavno u gradu, pa kreneš da se razbacuješ parama i svojim inventarom: baciš svoje ključeve u masu usled transa prouzrokovanog nekom pesmom "koja pogađa", izgubiš mobilni ili neka dokumenta, novčanik, jaknu, patiku ili bilo šta drugo...
Iznervirani drugovi te onda vode (ili nose) kući pre 12 sati ili (u boljem slučaju) ti sam kreneš.
Sutradan pak, na vratima ti se pojavljuju ortaci koji ti donose izgubljeni inventar od prethodne noći, smeju ti se u facu i zajebavaju te zbog toga još mnogo, mnogo godina...
Sindrom osobe koja dolazak ponoći oglašava sa fantastičnim uzbuđenjem. Pomislili biste da je u pitanju događaj koji objašnjava naše bitisanje na ovoj planeti, daje smisao svemu što postoji, ključ za vrata sreće i mudrosti.
- Kad dolazi Mare?
- Ne znam, oko keca.
- Pa koliko je sad?
- Ček da vidim... Dvan'est sati?! Ponoć jebo te!
- Šta ti je, jesi Pepeljuga?
- Nisam.
- Pa šta se cimaš onda? Sedi i uzmi pivo.
----------------------------------------------------------
- Hoćeš da prošetamo malo? Zagušljivo je ovde...
- Ne znam, koliko je sati?
- Pa oko dvan'est.
- Dvan'est? Već?! Pa kad pre?!
- Pazi, vidim da nemaš staklene cipelice, stoga mogu da konstatujem da nisi ni u kakvoj opasnosti. Ako baš želiš da se neki deo tvoje odeće ili obuće izgubi, mogu da se pobrinem za to.
Štek je dobro sakriveno mesto. Varijacija ima bezbroj: recimo štek-ocene su „isključivo dobre ocene koje se čuvaju za ‘ne daj Bože' situacije, odnosno period kada pljušte kečevi“, piše jedna vukajlijašica. Tako će iskusni školarac prećutati roditeljima da je dobio peticu, a to će im saopštiti tek kada dobije i nekog keca – da bi ublažio negativni efekat.
Deutsche Welle · 29. April 2011.