Neke predmete u kući možda i ne primećujete, ali neki verovatno imaju kultni status i sentimentalnu vrednost, i ne bi ih dali, sve da vam nude nove i bolje verzije istih. Jednostavno, kao da su postala živa bića, i vi ih tako tretirate. Postali su, ni manje ni više, nego članovi porodice.
Za primer, moj daljinski.
Razbio se o patos bar 100x za ovih 10-ak godina koliko je sa mnom u sobi. Kroz sve te bitke izgubio je samo jedno dugme, ali sam mu našao novo. Slomljen mu je bio predajnik za signal, ali sam ga zalemio. Nema ni jedan šaraf u sebi i kad padne raspe se na atome, ali ga samo sklopim i više ni ne proveravam radi li, samo nastavim da ga koristim jer jednostavno znam, on je neuništiv. Na iste 4 baterije radi već, jebeš mi sve, makar jedno dve godine, dugme mu više ne svetli i ne pokazuje da rade, ali on fura svoju igru. Jedina sprava koja me nikada nije izneverila, i sumnjam da će ikada. Onaj koji postavlja standard za sve te mašine po kući, onaj koji je meni od predmeta postao prijatelj, moj daljinski.
