Pesma o liku što je počeo da se drogira

Priču otvara tugaljiva tema na violini u stilu Godfathera, koja tupi tokom cele cenjene kompozicije, onda se iz nekog razloga čuje grmljavina, a zatim se ubacuje kvazi-depresivni buzdovan, pesnik sa betona sa filozifijom "poezija je za pičkice" i neandertalnim duboko grlo glasom koji nas upoznaje sa tragičnom sagom.

Posle neizbežnog flešbeka iz klinačkih dana kad je njemu i ortaku-protagonisti njegov ćale donosio smoki iz Slovenije i retke klikere, dolazi oštar kambek u surovu sadašnjost, gde ih je bezobrazno vreme razdvojilo, pa je ovaj tužan(a tu negde ubaci i plavookestarski patetičnu “uvek sam bio tu za tebe” repliku, čisto da deklarisani mačomen pokaže svoju nežnu i ranjivu stranu).

Onda malo ide violina na prazno, da se slušalac uživi u trip urbanog vuka-samotnjaka (koji nije u šumama severa), pa nastavlja o prvim buksnama i ribama i te noći smo se potukli zbog nje, al to ništa nije bitno sad. Sledi dramska pauza pre famozne brejktru rečenice u kojoj saznajemo da se ovaj bode, i tu uleće featuring riba sa šatro-dubokoumnim refrenom koji nosi sveremenu teološko-filozofsku epifaniju sa samog vrela života, pa opet violina na prazno, dok se oporavimo od kreativnog šoka.

U drugoj strofi, pošto je temu manje-više istrošio, prosipa random ulilčni žargon i izlive sentimentalnosti tipa mi smo bili i ostaćemo ekipa, dok kiša ronda po vrelom gradskom betonu,i onda je završi još jednim brejktruom gde čujemo da je ovaj probao da se skine sa igle, ali je nekako usput umro, pa je opet ovom žao na betonu i zato je rešio da ćuti, kad su ga gorke suze ophrvale. Riba opet epifanira, a on to isto šapuće za njom jedno dvaput i promrmlja neku epitafnu posvetu, ostavi malo violinu da tandrlja onu Super mario melodiju od šes' tonova(opet uz grmljavinu) i utom mu istekne vreme u studiju.