Kažu da se kritičar postaje neostvarivanjem u struci. Onda onako frustriran, kreneš da pljuješ po svom esnafu. Naš Perica mora da je rođen sa ušima zalepljenim za dupe i tako sa naglašenim odsustvom sluha, postao rok kritičar. I dostigao zenit, ta muzička gromada, ismevajući niškog Kvazimoda, sirotog Nešu Galiju.
A onda su došle devedesete, i Perica se samoproklamovao u društvenog analitičara. Od tada je naš Perica izasrao sijaset anti-srpskih tekstova, prvo naručenih od svojih prijatelja, a kasnije samo za svoj ćeif. Navadio se.
Nikad mejnstrim, uvek andergraund alternativne opozicije, oprečnog anti-stava kvazi-intelektualcima. Valjda samo on zna gde tera i u šta sve ne veruje.
I tako se naš Perica jednog jutra probudio sav podbuo od abnormalne količine Skenderbega ispijenog sa sekretarom tiranskog kulturnog centra, deprimiran od tuceta džointa popušenih sa bivšim kolegama iz Ferala, povišenog krvnog pritiska od silnih tufahija izjednih sa naprednijim predstavnicima pokreta mladih sarajevskih vehabija i u ogledalu spazio svoje , od filozofskih razmišljanja i progresivne misli, u bradu zaraslo lice, te mu se obratio dobro poznatim tonom:
''Šta tražiš u mom stanu, mater ti jebem klero-fašističko-pravoslavno-četničku? Marš iz moje avlije!'', i žustrim korakom preskočio ogradu terase na trećem spratu svoga, od zamonašene tetke, nasleđenog stana i završio na pločniku, tik pored travnjaka parka posvećenog kraljevačkim žrtvama komunizma. Na radiju je, gle apsurda, išla ona Cecina:
...na tom mestu gde sam pala, ostala je mrlja mala...Definicija je napisana za Mizantrophy II
