Posle lešenja ležes u krevet/ u kanal/ na klupu, zatvaraš oči, spava ti se, ali ti je toliko muka da ne možeš da se opustiš, a nisi u situaciji kad bezbrižno možeš da baciš peglu. Sve one stvari koje ti padaju na pamet dok pokušavaš da ignorišeš mučninu i činjenicu da ne možeš da pokreneš ni jedan deo svog tela stvaraju jedinstvenu, pijanu filozofiju.
Čuo si za neku pozu protiv mučnine, polako se okrećeš na leđa, da je isprobaš, nadaš se da će biti lakše. U trenu otvaraš oči i vidiš samo crno sa nejasnim konturama za koje si siguran da su plod tvoje mašte, odjednom crno počinje da se vrti. U sledećem, gotovo bolnom trenutku zatvaraš oči i pokušavaš da shvatiš šta si "video". Jasno ti je da je mrkli mrak (svetlo ugašeno) i da je nemoguće da si video nešto, znači video si ništa. Ali postoji li "ništa"? Razmišljaš o tome. Pada ti na pamet da ništa kao neki pojam ima svoje ime i značenje, samim tim "ništa" postaje "nešto". Znači, ipak si video nešto, uuu koji trip. Dakle, opet se postavlja pitanje šta si video. Odjednom shvataš da te baš boli kurac šta si video, da ti je manje muka, zajebeš pijanu filozofiju i jednostavno zaspiš.
