Zlatno pravilo kojim se vode Japanci kad god imaju posla s ličnim imenima.
Ruku na srce, nije im lako, jer je čitav sistem intuitivan kao rakija od pirinča, malo do nimalo. Tako, kad god se jedan japančeros predstavlja drugome, bonton nalaže da mu kaže kako se njegovo ime i piše, a ukoliko mu je dao vizit kartu on mora da mu precizira kako se to i čita jer bi bez takve vrste uputstava nastao pičvajz kao u tokijskom metrou izjutra.
Mnogi se slažu da se tu opaža puna doza sado-mazohizma kojim vrca ova nacija, jer njima očigledno nije bilo dosta što ostatak sveta lomi jezik na njihovim imenima i što za njih koriste neke škrobulje najverovatnije dobijene smućkavanjem i prosipanjem šake borovih iglica i pokoje latice trešnjinog cveta na patos, oni su morali da izmisle i mali milion načina da se to rastumači. Valjda se tako nekada gatalo.
- Dobro nam otišli, gospodine Asašorju, nadam se da ste uživali u boravku u našem onsenu?
- Podrazumeva se, sobe su udobne, pogled je divan, voda smrdi na sumpor taman koliko treba a moram da pohvalim i vašeg kuvara, gospodin je čudotvorac.
- Hvala vam gospodine Asašorju, raduju nas vaše pohvale, dođite nam opet.
- Jedino što imam da zamerim je što vam uporno govorim da se ne zovem Asašorju već Ašikura.
- Oprostite molim vas. Kad sam bio mali prvi komšija nam se zvao Asašorju i ja otad uvek mislim kako se znakovi za 'dva zmaja i poljski nužnik' tako čitaju.
