Draga deco,
Znam da ste navikli da pišete vi meni, a ne ja vama, ali ova godina biće izuzetak. Moram, prvi i poslednji put u životu, da otvorim dušu. Šta, niste znali da imam dušu? Imam, i te kakvu, staru, istrošenu, umornu od udovoljavanja drugima, to jest, baš vama, draga deco. Već više od hiljadu godina ne radim ništa drugo nego 364 dana godišnje zajedno sa jadnim svojim malim elfovima pravim igračke za vas, i a preostali dan ih raznosim, dostavljam, ko da sam Post ekspres usrani. Ne primam platu, ne uplaćujem staž, socijalno i zdravstveno, nemam slobodne dane. Živim u jebenoj ledari na kraju sveta, gde nema ni drva da založim vatru. Eto pre neku nedelju mi crkla od hladnoće dva elfa, morao sam da ih zamenim Kinezima, i naravno, kvalitet igračaka odmah pao za 20 posto... Mučim se, bre, deco, za vas ko Isus Hrist, a šta mi je hvala? Umesto da budete dobri, uglavnom ste prava mala gamad. Lažete, nećete da učite, samo gledate kako ćete da uhvatite neku krivinu. Al nije to najgore. Ono što para moje staro srce jeste rečenica: Ne postoji. O PA JEBEM MU LEBAC KAKO NE POSTOJIM! I to mi je hvala za sve moje muke… Nego, znate šta? Dosta je meni ovoga. Gotovo Zatvaram radnju. Već sam podelio elfovima otpremnine, a Kineze izbacio na ulicu. Odoh sad, prerušiću saonice u ruski nuklearni projektil, i pravac Njujork. Poželeo bih mnogo sreće svima u narednoj godini, trebaće vam posle atomske apokalipse. Ho-ho-ho!
Iskreno vaš,
Deda Mraz
