Draga moja Grozdo,
tri su dana kako si otišla. Nisi mi se čak ni ja-avila. Đeca jedu gurabiju sa suzama i pitaju đe je mama, đe je mama, a ja ne znam kako da ih utješim. Znam da si kod tvojih, pa ti šiljem ovo pismo po malom Blagoji. Ne trebaš mu ništa davati, dobio je ratluk.
Grozdo moja, srećo moja, limune moj! Vrati mi se, Grozdo, da me sunce ogrije kako me je ogrijalo kad sam te prvi put vidio kako sobaljuješ ovna da ga štrojiš. Sinoć bile Zvjezde Granda, a ja sve pogledam, čini mi se da pleteš na svojoj stolici. Fali mi da te gledam kako umorna spavaš sjedeći, a zaspiš slatko, pa ti se onaj balac otegne iz usta i taman kad pomisliš da će dovatiti do poda, ti ga usrkneš nazad. Fali mi da me pod jorganom počešeš po plećci svojim mekim brčićima. Fali mi da se nasmiješ, pa da se zatresu prozori naše trošne kuće. Sve mi fali, ko da si otišla prije sto godina, a ne prije tri dana.
Al' ono ti nije trebalo. Jesam došo pjan ko letva, jesam blatnjavim čizmama utracko predsoblje, jesam povraćo po ručno-čvorovanom i ručno-taftovanom ćilimu što ti tkala majka u ruvo, usta je jebem (izvini, srećo moja), al da me nako krvnički potegneš tavom... Šta ću, jesam ti vratio bekendom, al nisam ja tako mislio! Pa, ne bi ja tebe, nego ruka sama krenula...
Vrati mi se, Grozdo, moja kućo i imanje moje, ljubi Dobrivoje svoje uši klempave, pa te vodim kad oćeš kod Debelog u kafanu da kao nekad nas dvoje pojedemo tri oke janjetine.
Molim te.
Volim te.
Tvoj Dobrivoje
P.S. (nije Dobrivoje nepis men)
Samo nemoj sutra jer je sveti Trifun. Znaš da lomim kolač kod kuma.
