Jako lepa reč. Čak ni kratka, već mala. Zvučna, zvonka. Često biva zaglavljena u množini i u brzom izgovoru. "Izbaci piune prvo, pa konje za njima". "Jesi li donela piune? Fali jedan plavi. I kockica". Osudjen na pluraliu tantum u praksi. Zovu ih pionima katkad, pešacima, vojnicima... Žrtvuju ih zarad bolje pozicije lovca, koriste ih da preskaču ili jedu jedni druge, šalju ih u 'apsanu na tri kruga, a oni onako, mirni, plastični, drveni i metalni, prolaze im kroz prste kupeći otiske. Godinama se habaju, nadžive i igru za koju postoje, pa ih koriste i uparuju sa novim piunima nekih novih igara. Ima ih po fiokama, pod krevetima, u ormarima i po stolovima: naviru. Niko se više ne seća odakle je koji, to su jednostavno piuni. Njihova uloga je da svojom brojnošću manifestuju nadmoć igrača na bojnom polju od hartije ili drveta. I taj kvantitet im je jedini kvalitet.
A približivši se jednom od tih, bez namere da ga ćuškaš u taktu kockice, zagledavši se u kabasti oglavak bez lica, naići ćeš na jedinstvenost u rasporedu ožiljaka, na priču iza svakog od njih, na tragove kitnjaste lepote od pre hiljadu pogibija. Biće to piun. Jedan jedini takav. I dalje male moći, sporog koraka, u potrazi za vodjenjem, zavodjenjem... Ali napokon svoj. Napokon piun, ostavljen na miru.
