Takmicenje plesom do snova se svodi na to da se desetoro ljudi koje su snasle teske zivotne situacije takmice u plesu, a onda se gledaocima prepusti da svojim glasovima odluce ko ispada. Poslednji dobija pare za resavanje svog problema, a ostali sipak.
Zar da to sto neko ne ume da plese engleski valcer njegovo dete treba da kosta ociju? Zar treba da glasamo da li je vaznija operacija srcane mane trogodisnjeg decaka ili transplantacija bubrega petogodisnje devojcice?
Da se razumemo, nisam protiv humanitarnih akcija i najdraze bi mi bilo da svih 10 nevoljnika dobije pomoc koja im je potrebna. Ali ne ovako. Ne nadmetanjem u vrckanju. I ne merenjem bola.
Šansa da se nekom omogući da koristi prednosti normalnog života,ukoliko mu ekipa skupih i poznatih kostimografa,scenografa,pjevača ,glumaca,televizijske tehničke ekipe,zabavljača ,voditelja, PR-ova,menadžera i ostale estradne kabadahije uz pomoć SMS-ova i stručnog žirija i nezaobilazne publike
u studiju "pomogne" uz pomoć brižnog rođaka(obično sa sela)
Zauzvrat cjelokupnom medijskom prostoru dokle god dopire TV signal
morate izložiti vašu nesreću.Bizarniji(menadžerijski) način je "Trenutak Istine"
Umjesto toga,dajte svi po deset evra i pustite neki dobar film.
U busu se devojka svadja preko fona da se ne kaze Vukajlija nego Vujaklija za recnik... ocaj na njenom licu kad je shvatila da ne moze objasniti
Mokoš · 11. Maj 2011.