Vrtiš te ovo te ono po glavi. Preplićeš, zaplićeš, rasplićeš. Rokneš sebi jedan tretman ćutanja na dva-tri dana. Embargo na uobrazilje što ti se useru u čitav dan. Pa se lepo opet otreseš, cepaš dalje. Jebeš samoodbrambenu patetiku. Tvrdiš, uveravaš, razuveravaš, sumnjaš. Živiš od danas do sutra kao da si danas rođen,a da tek sutra stariš... Kad odjednom, zakove te živa reč. Nema više "zdravo za gotovo". Tad udri brale da misliš, da vičeš, da ćutiš, da se pitaš o čemu ti duša vapi. Ma bre ko te jebe, sad će malo preko tebe da se kotrlja živa reč. Svaka će da te žigoše ko magarca. Izdrži brale moj...
- Tu smo sedeli juče...
- Sve normalno...
- Pa kako bre...
- Nije to rešenje...
- Nije... Ne znam...
- Pljuni u pazuhe i ne čudi se
