Jadnjikava devojka. Smotana. Nesigurna u sebe, povučena, tiha.
U osnovnoj nije umela da preskoči kozlić. Imala je problema sa slabim kapilarima pa joj je često curila krv iz nosa. Sedela je u prvoj klupi, ali u redu do vrata tako da nikome ne smeta. A i nije smetala jer svi su gledali kroz nju. A ona je gledala kroz svoje ogromne štreberske naočare. Nije imala dečka.
U srednjoj ne ume da preskoči kozlić.. Nema dečka. Tu dostiže maksimum svoje pobresitičavosti. Drugi misle da je čudna, izbegavaju je. Boje se mrava iz njenih neočupanih obrva, vaški iz njene neofarbane guste kose. Ali u njenoj kosi nema vašaka, samo nevidljivih bubica koje se hrane njenim samopouzdanjem. Konformisti joj duvaju dim cigareta pravo u šiške dok ona pokunjeno prolazi hodnikom i pokušava da ih zaobiđe. Smeju joj se jer je još nevina. Stidni Gale Kerber i Hi Men stražare dole i ne obaziru se na provokacije kučkara. Pobresita je svesna da ne može da pridobije frajera u svom odeljenju i zato mudro izbegava da se zaljubi u njega. Nju zanima ni manje ni više nego Džoni Dep! Kad je već sama bolje da mašta o Karibljaninu piratu nego o lokalnom gilipteru SaleTEbraPFC☠97 Stamenkoviću. Njoj ne treba banana da postane superheroj, samo malo privatnosti... Da, pobresita se transformiše u drugu osobu kad dođe kući, uđe u svoju sobu, svoju sigurnu zonu. Kada odvrne muziku do daske postaje rok zvezda. Uzima flašicu dezodoransa kao mikrofon, razvezuje kosu i prazni iz sebe sve negativno što se nakupilo u toku dana. Udara jastuk kao bokser zamišljajući onu što joj je dunula dim u lice. Vrišti i dere se. Više nije tiha. Poziva jednu od svoje tri drugarice koje su takođe pobresite i razgovara. Glasno se smeju. Ne pričaju o školi i štrebanju. One kuju planove za svoju budućnost. Čekaju da nafurane kučke kažu šta imaju. Čekaju svojih pet minuta.
