Pokretna sedišta u GSPu

Posle četiri stanice, nemaš plombu u zubu. Ne znaš gde je, nema je nigde u ustima, a znaš da je nisi progutao!

Oko šeste stanice, počinje vrat da te boli, a i cela kičma od tolikog cimanja gore-dole. Nema veze, misliš, uskoro ću valjda izaći.

Negde kod desete stanice oko ti suzi od trepavica koje su otpale i upale pravo u tvoje oko zbog smrada nekog cigana koji sve što ima nosi okačeno na sebe, pa nije ni čudo što mu je vruće jebiga! Smrdi ko taliban i već to je svega preko glavi ali se tešiš time što prepoznaješ gde si i znaš da uskoro izlaziš.

Krećeš sa ustajanjem. Izvijaš se ko gimnastičar kako bi pored talibančine prošao što brže i bez fizičkog kontakta. Na izlasku protrljaš ono svoje oko koje je već bilo ujebano i pomeriš jebeno sočivo, istog trenutka počevši sa urlanjem i vrištanjem.
Preživiš.

2 nedelje nakon toga...
Doktor: Gospodine, rezultati su se promenili, hm, veome nočekivano...
Prihvataš činjenicu da ćeš umreti jer si siguran da to više nije kamenčić u bobregu, več stena, gromada, verovatno ceo kubik. Tužnjikavim staklastim očima pitaš doktora koliko ti je još dana života ostalo, ako su uopšte dani u pitanju. Možda su i sati, jebiga!
Doktor: Hm da, nije greška, kamen je nestao, ko rukom odnesen!
Počinješ da vrataćaš film i u tom trenutku ispravljaš doktora: "Autobusom".
Doktor: Pardon?
"Autobusom je odnet" konstatuješ s osmehom i odlaziš kući. Gradskim prevozom, naravno.