Ne, poljoprivrednik (u daljem tekstu seljak) ne svršava na njih, štaviše, gade mu se. Totalno nadrealno opisuje život i položaj napaćenog seljaka u Srbiji (i u regionu uopšte). Zar stvarno tamo neki producent i televizijski mag misli da je prosečnom srpskom seljaku stalo do pevanja cupkajući u mestu dok drži džak veštačkog đubriva teškog 50 kg i vrednog nekih 15 evreja dok mu žena timari kravu u pozadini, a cena mleka za otkup je, blago rečeno smešna? I da, seljaku treba najmanje 500 evreja za sezonu (troškovi za naftu, seme, đubriva, hrana za stoku i živinu), plus eventualno 100 € za neplanirane troškove zbog sanacije kvarova poljoprivrednih mašina. A zahvaljujući ''modernizaciji'' i obnovi mehanizacije, često takvi neplanirani troškovi prestižu kupovnu ''moć'' jadnog nam seljaka.
I šta sad on tu da radi? Ništa. Ajde to što ga jebe u zakmo država, on mora da trpi i psihičko trpanje strašnog trija - Tijanić, Matić i Mitrović.
Nije ni čudo kad u novinama osvane naslov tipa ''Ispao točak na traktoru, deda izazvao udes!'' Pa jeste, al' odakle mu pare za nov traktor?
Reklama:
- NS seme, šta to radiš mene!
Seljak:
- Jebem mu i seme i pleme kuj dao da snime o'ake reklame! Odakle mi pare bre za to?!
