Evo drugog i završnog dela referata o ponašanju naših od preko grane kada se nakratko vrnu kući. U prvom delu smo se pozabavili našim gastosima na starom kontinentu, gde nas ipak ima najviše. No, kao što znate, ima nas od Aljaske do Novog Zelanda, a svi ti ljudi kada već nekako dođu kući imaju neke osobenosti koje vredi ispitati. Kao što je poznato, što si dalje od svoje zemlje, to je više voliš i više ti nedostaje, tako da su emotivno-patriotski izlivi ovih gastosa najintezivniji.
1. Kanada
Preko velike bare, Kanada je nekako postala srpska meka, počev od završetka Drugog svetskog rata, kada su oni koji su se osetili potencijalno nepoželjnim za novi režim zbrisali glavom bez obzira. Zvanično ima oko 80 000 rezidenata "srpskog porekla", što naravno znači da nas ima znatno više koji se nismo tako izjasnili. Nekako se stiče utisak da "Kanađani" od svih koji su zapalili nešto dalje od Starog kontinenta najbolje održavaju kontakt sa svojim korenima, u Torontu uveliko izlaze srpske novine. A osim toga, od svih koji su otišli van Evrope, nekako najčešće vole da dođu kući, prema nekoj mojoj evidenciji koju imam među našim "Kanađanima", u proseku jednom godišnje, oko Božića ili Uskrsa. Kada se vrate, imovinu više nemaju, (ovi stariji se uglavnom bore za restituciju), a u kućama svojih rođaka/prijatelja prave nacionalističke proslave, na kojim bi im cela Ravna Gora pozavidela.2. SAD
Nije ista kategorija kao i Kanada iz više razloga. Prvo, u SAD živi prema nekim podacima možda i pola miliona Srba (iako se nisu svi tako izjasnili, jer i dalje mnogi tvrde da su Jugosloveni), pri čemu u samom Čikagu- jednom od pet najvećih srpskih gradova- živi možda i 300 000 zemljaka. Drugo, iako su slično "Kanađanima" i "Ameri" odlazili bežeći od "crvene pošasti", više su nastojali da se uklope u američko društvo i da prihvate američki način života, iako nas Ameri generalno drže za budale, no dobro, oni drže za budale i Meksikance i Kanađane, pa se ovi ne žale. U proseku, u Srbiju banu svakih 3-5 godina. Starije generacije su karakteristične po zaboravljanju jezika, ili bolje rečeno, zaboravljanju pravilnog izgovora, za šta je karakteristično prevrtanje našeg "r" u ono englesko i menjanje pojedinih reči za engleske. Slično važi i za način života. Kada već dođu u Srbiju, "iščuđavaju" se zašto Srbi mrze Ameriku i zapad, zašto toliko vole Rusiju, zašto su studije i zdravstvo (makar formalno) besplatni, zašto mladi ljudi žive sa roditeljima, zašto studenti neće da rade, zašto učenici ne raznose novine po kućama i zbog sličnih sranja. Tvrde da Srbija mora da se ugleda na američki način života ako hoće da bude normalna, što rođaci i prijatelji uglavnom posmatraju pogledom krave na mrtvo tele. Slično Kanađanima, uglavnom nemaju neku imovinu u Srbiji, osim ako je naknadno nisu nabavili.3. Australija, Novi Zeland i Južna Afrika
Negde slično Kanadi, naši zemljaci koji su zapalili u geografski najudaljenije krajeve drže se zajedno kroz organizacije, srpske škole, KUD-ove, fudbalske klubove i slično. U Australiji nas ima zvanično oko 70 000, mada neke procene idu i do 300 000 Srba. Na Novom Zelandu nas formalno ima tek nešto preko 1000, ali verovatno da je taj broj mnogostruko veći. U Južnoj Africi ima ukupno oko 20 000 srpskih glava. U ove krajeve, Srbi su išli iz raznih razloga- kako pre svetskih ratova, tako i neposredno posle njih, te naročito 1990ih. S obzirom na geografsku udaljenost, u proseku dolaze najređe u obilazak svojih korena, ali kada već dođu, ostaju i po nekoliko meseci, te tom prilikom studiozno obilaze sve što im je nedostajalo. Meni lično su fenomen ipak "Južnoafrikanci"- tamošnji sveštenici SPC uspeli su prethodnih decenija da prevedu u pravoslavlje mnoge pripadnike bušmanskih plemena. Da li postoji ideja da se Kalahari pripoji Srbiji kao zamena za Kosovo, još nije poznato.4. Rusija, Afrika i arapske zemlje
Razlog za to što zemlju koju Srbi u proseku najviše vole stavljam van Evrope i to tek na četvrto mesto, ne leži u malom broju emigranata (naime, tamo nas ima oko 30 000 trajno nastanjenih, a ti emigranti su poznati po tome što kada se vrate donose razne travke i kabastu rusku tehniku, sposobnu da radi na rakiju ili benzin), već u načinu emigracije. Reč je uglavnom o sezonskim radnicima koji u Rusiju zapale kada treba nešto da se radi, i to uglavnom u azijskom delu teritorije. Jednom dnevno, ogromni "Aeroflotov" "Tupoljev" sleti na "Surčin", istovari stotine ljudi, utovari novih sto i ćao-zdravo. Pritom, bezvizni režim sa Rusijom je vrlo specifičan po tome što se dozvoljeni boravak automatski produžava kratkotrajnim prelaskom granice. Slično je i sa afričkim zemljama, u koje su (naročito ranije, dok se nismo svrstavali) odlazili građevinci i lekari. Sa arapskim zemljama smo imali više sreće dok je Gadafi bio živ (i na vlasti), ali i dalje odlaze ljudi istog profila tamo. Plus stjuardese. Dakle u suštini ne vredi pričati o ponašanju ovih ljudi kada se vrate, zato što oni uglavnom ni nisu emigrirali, već su nakratko otišli.5. Ostatak sveta
U ostalim zemljama, Srbi se broje u najboljem slučaju trocifrenim brojevima. U celoj Južnoj i Srednjoj Americi nas ima možda ukupno 5-10 000, a kada se vrate, donose priče o bogatim ritmovima, salsi i razuzdanim latino-devojkama . Kinu, Japan i ostatak Dalekog istoka očito još nismo "osvojili", ali je očito i to pitanje vremena, kako se središte svetske privrede prenosi tamo.
