Tema zbog koje feministače štroje, ako im se šta zameriš.
A takva je tema, da je nemoguće ne zameriti im se.
Nekad su naše babe (ne "bake"; slovima: B-A-B-E) držale čitavo domaćinstvo radeći istovremeno bezbroj poslova, ne bi li sve završile do počinka. I tako svaki dan, dokle je ne pokrije zemlja. Čak su i tad kivni na nju što je otišla, a nije im sve pozavršavala. Elem, jedna od njenih dužnosti je da ide sa korpicom kilometrima daleko, preko sedam gora, do livade, ne bi li nahranila svog muža koji kosi, i koji izgladneo guta, kao čuma decu, sve šta mu je spremila i donela.
A donela mu je: domaću šljivku, proju sa čvarcima, pitu s mesom, punomasni sir, slaninicu s belim lukom, med sa orasima, baklavu, i bidon čiste izvorske vode. Njoj tako umornoj, joj je jedino ostalo da se moli u sebi, da mu se ne digne od tolikih prirodnih afrodizijaka, jer kod kuće ima još tristo poslova, koje valja svršiti dok ne padne noć. Ali mužu je ipak nešto preče...
Sad ti emancip-feminist-žena (skraćeno EFŽ), kad je mrzi da kuva, kaže: "Jedi, bre, govna! Idi kod majke, pa neka ti ona kuva!", ili ti u najboljem slučaju kaže: "Nisi ti oženio roba, dosta mi je poslova za tri dana!".
Nekada naše babe, dok su bile trudne, nisu smele ni pomisliti da mogu tako bremenite da izvoljevaju, izmišljaju i prenemažu se. Kada se porode (a to su najčešće radile bez ičije pomoći), odmah su gurale sisu detetu u usta. Sise su se, usled iscrpljivanja od sedam odojčadi za sedam godina, spustile sve do kolena.
EFŽ nisu trudne, već u drugom stanju, i nemaju sise, već dojke, koje čika hirurg po potrebi razglavljuje. Kad se konačno porode, ponašaju se kao da su rodile prestolonaslednika. Ako im ne doneseš po porođau, u prenesenom značenju - "mleko od izumrlog pterodaktila", slobodno ih ne čekaj kod kuće.
Nekada su se naše babe porađale sat ili dva, uz prisustvo seoske babice, ako su imale sreće. O njenim bolovima niko nikad nije ništa znao.
Sad se porađaju dan ili dva ispred čitavog navijačkog kluba; a nisu šašave a da se nisu "uradile" sa epiduralnom anestezijom, da ne bi ništa osetile, ni bol, a ni pokret.
Nekad su naše babe, odmah po porođaju u ruke dobijale motiku ili kutlaču; danas ako je ne dočekaš sa zlatnim nakitom i skupom garderobom, kunu ti se da ti neće više nijedno roditi.
Nekad su naše babe život učile gledajući, slušajući i razmišljajući;
danas su EFŽ potpuno zaglupljene usled saveta statističara, naučnika, kvazi-naučnika, kvazi-naučnika-u-emisijama-Lee-Kiš, članaka iz magazina koji u svom imenu imaju: lepota, zdravlje, beba, priroda, & bullshit.
I ovako se može terati do besvesti...
Ali jedno je sigurno, deca se moraju rađati, pa makar i bila kilava usled prenaduvanih must-to-do predporođajnih obreda, koje proklamuje svaka medijski poznata šušumiga (skraćeno MPŠ).
"Majčinstvo je najlepši dar prirode. Ne bi taj blagoslov nikada menjala" - (MPŠ ispred kamera)
"Pička ti materina, ponovo si se usralo u pelene. Aaaa, kud ne rodih kamen! (dere se na muža) Bolje da si me poslao u Alkatraz, nego što si me osudio na ovakvu doživotnu!" - (MPŠ iza kamera).
