San svih onih što su u njega došli (ili rodili se u njemu)sa mišlju da će pametniji popustiti,da će uzeti pasoše i pobeći negde,da će se kljukati sedativima,ili da će precrći od muke.San onih koji su time što su spakovali nekoliko kofera,nešto garderobe i nijednu knjigu rešili da im grad padne pod noge.San onih što za Boba Marlija misle da je nigerijski predsednik,da su bekpekeri jadnici koji ne znaju šta će od života pa obilaze svet,da je Cecin koncert vrhunac dostignuća u jednoj zemlji,da se troše pare bezveze što se dovode neki tamo svetski pevači;da je vrhunac filmske umetnosti neka jebačina ubačena u krimi priču a vrhunac životnog zadovoljstva prepričavanje ostalima kako su se sjajno proveli u velikom gradu.
Za njih je Kalemegdan gomila stare kamenčine gde treba izgraditi stanove jer je dobar pogled na reku;fakultet(ako idu na njega)mesto gde se čita samo literatura za ispite,sve ostalo je striktno zabranjeno njihovim moralnim kodeksom da se slučajno ne bi informisali više nego što je statut propisao.
Oni ne pate od depresije i anksioznosti.Oni su u pohodu,u ostvarenju.Njih ne zabrinjava da li će za ceo svoj život uspeti da odu na karneval u Rio, da li će posetiti Rim ili Barselonu,ili bilo koje interesantno mesto na planeti.Tamo neka idu ovi nezadovoljni,nedovoljni sami sebi.Što se njih tiče neka ostanu zauvek tamo.Biće ovde više mesta za njih.
Taman da presele u zgradu Narodnog pozorišta sve svoje idole.I da je konačno oboje u ružičasto.
