Pospanost na poslu

Гледаш у доњи десни угао монитора и памтиш колико је сати. Покушаваш да се сконцентришеш на оно што треба тог дана да радиш. Испијаш задњи гутљај кафе и размишљаш: шта још имам по џеповима и ранцу као прву помоћ за хитно разбуђивање (жваке, чоколада, сок, било шта, алкохол не долази у обзир, дуван покушаваш да оставиш а ионако није дозвољено пушење у просторији...)? Музика која те иначе тјера на покрет овог пута те додатно успављује. Обећаваш себи да ћеш вечерас лећи мало раније. Прочитао си све занимљиве чланке из новина, одговорио на све мејлове. Препушташ се слободним асоцијацијама: падају ти на памет бивше драге, тренуци њежности, журке, грудвања, гужва у градском, неположени испити, доживљаји са љетовања, давни мамурлуци, путовања, школски другови којих се до тог часа ниси сјетио пет година; онда узмеш мало да планираш викенд у фазону „ал нам је било добро прошли пут, могли би то поновити...“, или неку куповину - „имам нешто лове на банци – крајње вријеме је да себи приуштим то што одавно желим“; машташ о будућим сусретима, навиру сјећања на покојнике и помисли на бебе што тек треба да се роде, цијели живот се одмотава пред очима, свјестан си технолошког напретка цивилизације, загађења планете, кочије која јури низбрдо, велике капиталистичке завјере да се заробе сви радници свуда...

Нечији глас те тргне из размишљања – мора да је протекла читава вјечност? Погледаш у доњи дио монитора. Прошло је пуних пет минута.