Naiđe tako period. Najave ti u firmi nećeš više biti potreban. Možda kasnije kad se stabiliše tržište, ali sada je kriza. Nije bio neki posao - radio si kao kurir, potrčko i vozač. Ne za stalno, na šestomesečni ugovor, ali makar je neka kinta kapljala. Ćaletu skinuli zimske gume s lade, burazera čeka suđenje zbog tuče na utakmici, a devojka pritiska da je ženiš. I šta ćeš. Da zapališ u Norvešku kod ortaka - da te primi na gajbu i pomogne dok ne uletiš u neki odbojkaški klub koji će da spozna tvoj talenat? Slabe šanse da središ papire. Da uvezeš neki polovnjak, pa ga prodaš nekom očajniku? Sve je to već ušemljeno, a ti nemaš nikog na carini i sjebaće te. Da odeš u tri pičke materine i da se ne vraćaš? Daleko je, a matorci su stari...
I tako...izvadiš zadnjih 100 evra i daš ćaletu. Pozoveš ortaka koji zna nekog advokata koji je prevarant, ali je jeftin. I branio je već navijače. Prima čekove.
I to je to. Potkajluješ malo život, samo da se ne uruši odmah.
I nastaviš dalje.

Proglasiti iluziju za slamku spasa.